Pocetna Buduci pravci kretanja krize Srbija i EU Ekonomski program Ministarstva Poruka Kontakt
 
   

Ministarstvo Poljoprivrede, Sumarstva i Vodoprivrede

Citajuci podatke u novinama a izvor je nemacki ambasador, izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbiji iznosi 464 dolara po hektaru, dok Poljska izvozi oko 950 dolara, a Češka i Slovenija oko 1.200 dolara po hektaru obradive zemlje. Taj podatak samo govori o neiskoriscenosti kapaciteta poljoprivrede. Nas minsitar poljoprivrede se hvali nasim izvozom. Tek kada bude izvoz od 20.000 dolara po hektaru onda ce ministar smeti da se pohvali tim izvozom. Zemljiste Ceske i Slovenije je 10 puta slabije od zemljista Srbije.

Danas Holandija ne izvozi samo svoje poljoprivredne proizvode nego izvozi i cistu zemlju. Imamo li mi u Minsitarstvu podatke o kvalitetu zemljsita po mesnim zajednicama i opstinama u Srbiji. Ja verujem da nemamo ako imamo zasto onda ti podaci nisu do kraja iskoristeni. Kome oni onda sluze. Ako nemamo te podatke pristupiti odmah ispitivanju zamljista kao i zasto bi to zemljiste moglo da sluzi, gde bi mu prinos bio najveci.

Preporucio bih svima da pogledaju na Google Earth-u, mesto El Ejido, Espana, provincija Almeria, da vide sta je primarna poljoprivredna porizvodnja da sto lakse i brze shvatimo gde smo mi i gde nam je mesto i kako bi u stvari mi trebali raditi u poljoprivredi, da vidite koja su to i kolika podrucja pod plastenicima, ako i kada odete na Google Earth krenite od toga mesta gore ka Valensiji u juznije da stekenete bolju sliku kako bi mi trebali raditi. Vise plastenika ima ovo mesto nego ceo Balkan i jugoistocna Evropa. Takodjer pogledajte i juzno od Den Haga u Holandiji okolinu grada Westlanda gde ima dosta staklenika da biste stekli neki utisak o ozbiljnoj poljoprivrednoj primarnoj proizvodnji. Kakva li im je tek praradjivacka industrija. Ovo mesto sam izabrao sasvim slucajno gledajuci Google Earth.

Posle ovoga pregleda mozete da uporedite njih i nas i da veoma brzo vidite gde je nase mesto i sta bi nam trebao biti cilj. Sada kada uporedite ta dva mesta u EU i nas vidite sta bi trebalo da radi Minstarsvo poljoprivrede a sta ono u stvari radi danas.

Prvo, nijedan nas seljak ne zna sta je to razvijena poljoprivreda u inostranstvu i koliko stanovnistva ucestvuje u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Drzava se od tih seljaka informativno u potpunosti izvukla i prepustila ih samima sebi. Apsurd je vec govoriti o navodnjavanju, jer vec dve godine nema suse, koliko stete i koliko price i to tako decenijama a da se konkretno nista ne uradi ali se zato za svako novo otvoreno radno mesto u fabrici nudi i do 10.000 evra. Pa zar ne moze da se to stanovnistvo zaposli u na selu na primarnoj proizvodnji jer recimo pasulj, sargarepa itd… uvozimo pa da smanjimo taj uvoz. Voce opada i propada a mi uvozimo posle to isto voce. Gradovi su puni nezaposlenih a njive propadaju. Danas su nam kruske skuplje i do 5 puta od recimo banana. Ovu situaciju su mogli da naprave samo Srbi po nalogu neprijatelja Srbije.

Moj uzor, ideal i vizija srpske poljoprivrede su upravo ova dva podrucja koja sam video na Google Earth-u i ka tome poljoprivreda Srbije mora ici u susret. Gde god postoje termelne vode ici sa staklenicima i sa plastenicima. Nebitna je dubina bunara koliko je bitno doci do termalne vode.

Moja vizija je da u Srbiji bude berza poljoprivrednih proizvoda, ne ovakva kao danas u Novom Sadu nego mnogo veca i detaljnija. Berza poljoprivrednih proizvoda preko koje ce poslovati svi ozbiljni trgovci sveta. Sto se poljoprivrede tice sa Holandjanima se moramo sto vise povezati jer je znanje kod njih. Daleko su napredniji od nas i stoga se moramo sa njima povezati sto vise i sto cvrsce. Sa Francuzima da se povezemo za zitarice. Prosto je nelogicno da u Francuskoj proizvodnja psenice po 1 hektaru je skoro duplo veca nego u Srbiji a imamo odlicne uslove gotovo identicne njihovim. Nesto nam tu fali i to se mora resiti.

Danas je cest naslov u novinama da su pojedine firme i stranci "kupili" poljoprivrednu zemlju kupovinom zadruga, poljoprivrednih kombinata i gazdinstava sto je suprotno i postojecem Zakonu. Po stupanju na snagu ovoga programa ta zemlja ce biti oduzeta "sadasnjim vlasnicima" firmama i strancima a odgovrni za tu prevaru ce biti procesuirani za tu prevaru. U buducnosti sve poljoprivredno zemljiste (sem zemljista koje je do 1995 bilo privatno i zemljista vracenog po Zakonu o Restituciji) ce biti u vlasnistvu Drzave Srbije a firme i pojedinci mogu biti samo sa pravom koriscenja tog zemljista. Svim "danasnjim" vlasnicima koji su svesno ucestvovali u ovim prevarama ce biti trajno oduzeto i pravo na koriscenje bilo kakvog zemljista u Srbiji. Nikakve prodaje zemlje u vlasnistvo pojedincima i firmama nece biti. Prednost u zakupu zemljista ce uvek imati lokalno stanovnistvo.

Svake godine u poslednje dve decenije smo svedoci da se seljaci i poljoprivredni proizvodjaci bune, blokiraju puteve zbog niskih cena poljoprivrednih proizvoda i u pocetku drzava se ogradjuje od tih seljaka i poljoprivrednih proizvodjaca da ona tu niste ne moze da pomogne jer ona ne otkupljuje te proizvode pa kada seljaci malo vise zaprete onda se drzava "umesa" i cena skoci. Zasto je to tako. Cinjenica je da drzava ne sme da utice na cenu poljoprivrednih proizvoda i da te cene odredjuje trziste a ne drzava. Zasto se onda drzava mesa. Prvenstveno, jer ljudi iz Ministarstva Poljoprivrede ne rade svoj posao za koji su placeni a placeni su da pomognu prvenstveno poljoprivrednim proizvodjacima, da sprece bilo kakav monopol i da pomognu u organizaciji sto vece poljoprivredne proizvodnje.

Dali pomazu seljacima i poljoprivrednim proizvodjacima. Mediski da, ali konkretno na terenu ne. Uzmimo maline. Mediski stalno ministarstvo podrzava tu proizvodnju ali konkretno nikako da pomogne, organizuje, inicira da se problem strajkova i blokada puteva jednom za svagda resi. Drzava ne sme da utice na cenu malina ali mora tokom jeseni i zime da obilazi te poljoprivredne proizvodjace i organizuju ih da se povezuju u zadruge i udruzenja, daje im veoma povoljne kredite da grade hladnjace ciji bi oni i bili vlasnici tako kada dodje sezona ti isti poljoprivredni proizvodjaci svoje maline stavljaju u svoje hladnjace i nema nista od strajkova i blokada a onda neka ti seljaci i poljoprivredni proizvodjaci traze kupce. E bas tu je potrebna pomoc drzave a ne u posredovanju u visini cene.

Danas drzava vrseci pritisak na vlasnike hladnjaca sama kaze da postoje monopoli i resenje za monopole nije pritisak na vlasnike hladnjaca nego konkurencija. Sada se otvara pitanje ko su stvarni vlasnici tih hladnjaca i kakve su njihove veze sa ljudima iz Ministratsva Poljoprivrede da oni ne rade svoj posao. Stoga cim se situacija "zagreje" minsitarstvo se pojavljuje kao regulator i cuvar monopola i nekoga ko je seljacima pomogao da se cena poveca. Ovu prljavu rabotu znaju i seljaci i ljudi iz Ministrastva Poljoprivrede i zato se ovako desava svake godine.

Moj licni stav je da se danasnjim vlasnicima hladnjaca treba ponuditi razumna cena da prodaju hladnjace bez ikakvog pritiska ili ucene. Ukoliko ne zele da prodaju odmah krenuti na organizaciju seljaka i poljoprivrednih proizvodjaca da krenu u gradnju novih hladnjaca u njihovom vlasnistvu. Uglavnom Srbija je u svetu drzava broj 1 u kvalitetu malina i konacan cilj je da ta proizvodnja bude sto veca kao i da se eliminise opasnost od vremenskih nepogoda poput grada da preradjivacki kapaciteti budu u Srbiji a jestive maline mogu samo da se izvoze. Hladnjace ne smeju nikako da budu problem jer ova proizvodnja moze da zaposli dosta naroda i donese ovoj drzavi i ovom narodu dosta dobre prihode.

Prvi korak koji ce uraditi Ministarstvo je osnivanje Udruzenja za svaki poljoprivredni proizvod. Ukoliko takvo Udruzenje ne postoji Ministarstvo ce ga inicirati. Nikakvo mesanje i izbor lica, samo iniciranje osnivanja Udruzenja, da bi ta Udruzenja mogla da izlaze pred Minsitarstvo sa svojim predlozima i zahtevima.

Drugi korak ce biti jacanja zadrugarstva donosenjem novog Zakona o Zadrugama. Ali ne zadrugarstva po meri drzavnih sluzbenika nego po meri clanova zadruge i trzista. Vec ima primera udruzivanja poljoprivrednih proizvodjaca u manja udruzenja do desetak lica ali bi trebalo da to bude daleko sire. Vece zadruge bi daleko lakse nastupale na trzistu a tim zadrugama su potrebni veoma sposobni trgovci koje bi ta zadruga dobijala sa Trgovacke Akademije. Drzava bi potpomogla izradu jednoga sajta na kom bi se nalazio spisak svih zadruga, kontakti, vrste proizvodnje i to na svim znacajnim jezicima sveta tako da bilo koji stranac moze vrlo brzo da zna gde sta moze da pronadje u Srbiji. Ovo je prvi cilj a konacan cilj je jaka berza poljopivrednih proizvoda u Srbiji na kojoj bi ucestvovali svi znacajni trgovci iz sveta.

Treci korak koji drzava treba da uradi je otvarane opitnih centara gde bi predavaci bili profesori  i vrhunski strucnjaci u toj oblasti a slusaoci zanteresovana lica za tu poljoprivrednu proizvodnju. Predavanja bi za zainteresovana lica i poljoprivrednike bila besplatna. Znanje nema cenu, a nase znanje u poljoprivredi je danas jako slabo, vise smo vezani za tradicionalnu neko komercijalnu proizvodnju. Uzmimo primer uzgoj paradajza. Sa jedne strane bi bili vrhunski predavaci a sa druge strane postojeci i novi buduci proizvodjaci. Do najsitnijeg detalja bi bila objasnejna tehnika gradnje objekta, uslova proizvodnje i ocekivanih prinosa.

Fabrika vestackih djubriva koja je danas u rukama drzave treba trajno da ostane u rukama drzave i da princip njenog rada bude gotovo neprofitabilana proizvodnja, samo cene sirovina + cena odrzavanja proizvodnog pogona + cena radne snage. Na taj nacin bismo znacajno pomogli poljoprivrednu proizvodnju smanjenjem troskova vestackog djubriva.

Obzirom na fizicka ogranicenja prirodnih resursa u proizvodnji vestackih djubriva treba se sto pre okrenuti ka rezervnim varijatama kao recimo sto vecoj upotrebi kaliforniskih glista u povecanju iskoriscenosti prirodnih djubriva. O ovoj oblasti ne znam bas mnogo ali postoje ljudi koji o tome znaju daleko vise i preciznije i to znanje se mora staviti u pogon i upotrebu.

Cena goriva za obradu poljoprivrednog zemljista bi bila daleko niza od trzisne cene i odredjivala bi se po 1 hektaru. Cena goriva nebi bila veca od cena u najrazvijenijim zemljama sveta.

Subvencije moraju da budu redovno isplacivane.

Obzirom da ce u buducnosti u Evropi najvecu perspektivu imati poljoprivredna preradjivacka industrija tu se mora staviti akcenat od strane drzave na ulaganja u tu oblast, kako samom edukacijom tako i direktnim ulaganjima drzave u tu oblast.

Obziroma na situaciju u ekonomiji koja ce biti u buducnsoti u svetu potrebno je sada uraditi strategiju sta i kako dalje, u sta ulagati i sta forsirati. Prvo treba ispitati mogucnosti sta je to od hrane ili drugih proizvoda sta bi mi mogli izvesti u Kinu, Indiju, Brazil, Rusiju kao i u zemlje Afrike. Mi te informacije danas nemamo i do njih moramo sto pre da dodjemo a za tako nesto su nam nadohvat ruke nase ambasade. To su zemlje buducnsoti i za njih se treba vezati sto vise, tamo je razvoj i novac. Svaka roba ima kupca a kupca treba traziti. Takodjer treba traziti resenja zasto nam je roba nekonkurentna, dali su to visoki troskovi repromaterijala ili troskovi radne snage a po platama nebih rekao da nam je radna snaga skupa onda su nam ulazni troskovi skupi a proizvodnje male i tu se mora traziti resenje.

Ove godine secerane enormno zaradjuju i imaju najveci profit a proizvodjaci secere repe su propali zbog niske cene secerne repe kao i neomogucnosti kontrole pri prijemu kolicine i kvaliteta. Ministarstvo mora da pokrene razgovore izmedju udruzenja proizvodjaca secerne repe i vlasnika fabrika secera da vlasnici secerana prodaju udruzenjima proizvodjaca secerne repe tako da cela zarada ostaje onima koji su i osnovni proizvodjaci a to su proizvodjaci secerne repe. Ukoliko se ovo ne desi doci cemo u poziciju da cemo ugasiti proizvodnju secera ili je imati na granici ne razvoja nego prezivljavanja, a gasenjem proizvodnje secera, gasi se i ceo niz drugih proizvodnji i imacemo povecan uvoz i deficit. Ukoliko vlasnici secerana nisu zainteresovani za prodaju onda drzava treba da inicira izgradnju novih secerana gde bi vlasnik bio Udruzenje proizvodjaca secerne repe. Drzava u tom slucaju mora da obezbedi i kredit za tu seceranu. A postojece secerane neka se same snalaze i sami sade secernu repu.

Sadasnji sistem gajenja svinja do par stotina komada na farmi je mala i beznacajna proizvodnja. To je potpuno beznacajna brojka i treba da drzava kreditira poljoprivredne proizvodjace po regionima gradi farme svinja preko 300.000 do 1 milion komada po farmi, farma moze da bude na jednom ili vise mesta u regionu. Takve farme su u stanju da konkurisu sa cenom u svetu. Za takvu proizvodnju je potrebna veoma jaka podrska proizvodnje hrane za svinje i stoku i eto novih radnih mesta i u ovoj krizi. Ministarstvo mora da ima podatke koliko koja drzava u svetu gaji svinja i u svojoj zemlji prodaje svinjskog mesa, izvozi i kome izvozi svinjsko meso. Za uzgoj svinja trebali bi se povezati sa Dancima jer su oni u toj oblasti otisli najdalje. Raditi ono sto i oni rade. Takojder raditi sto vise na promociji svinje Mangulice. Ista situacija bi bila i sa gajenjem i mesom stoke.

Cena kilograma zive vage svinjetine kosta na pijaci nekad pedesetak nekada sto pedeset dinara a u mesari u maloprodaji da kosta i pet do deset puta vise. Taj Gordijev cvor mora da se razresi jednom za sva vremena. Ili ce proizvodjaci mesa, preradjivaci i trgovci da formiraju cene na procentualnom principu gde bi se tacno znalo koliko kome procenata pripada u konacnoj maloprodajnoj ceni ili drzava mora da inicira i kreditira udruzenja proizvodjaca mesa da imaju svoje klanice i preradjivacke kapacitete. Sadasnja neorganizacija samo steti svima a koristi jako, jako malom broju ljudi. Tu je funkcija ministarstva potpuno nestala i seljake ostavila na milost i nemilost raznim spekulantima i preprodavcima. Poljoprivredni proizvodjaci i narod placaju krajnju cenu spekulanatima i preprodavcima. Najteze je gajiti svinju i to mora da se ceni u ceni proizvoda.

Proizvodnja zitarica mora da bude po svetskim standardima. Kako ulaganja tako i prinosi. Ulazne cene troskova proizvodnje zitarica ne sme ni za jednu paru da predje troskove najrazvijenijih drzava sveta. Ni seme, ni djubriva, ni goriva, ni krediti ne smeju da prelaze jednu paru cene troskova najrazvijenijih drzava sveta. Ali i prinosi moraju biti u nivou najrazvijenijih drzava sveta.

Meni licno nije jasno kako Srbija uvozi toliko pasulja a imamo i zemlju i poljoprivrednike i doktore nauka poljoprivrede, institute poljoprivrede pa neka se svi oni udruze i naprave uslove da i mi dobijemo pasulj svetskog kvaliteta. Ista situacija je i sa ostalim povrtlarskim proizvodima. Umesto da budemo izvoznici mi smo uvoznici. Cim stupi na snagu ovaj program istoga momenta oformiti strucni savet kako postici sto veci i kvalitetniji prinos povrca.

Danas se nase voce koje je veoma poznato i priznato u svetu uglavnom izvozi radi dalje prerade u gotove proizvode: sokove, dzemove itd… Pitanje je samo dokle cemo zbog takve neorganizacije i neosmisljenosti trpiti ciste gubitke dobiti i dokle cemo u celom tom poslu biti najveci radnici a najmanje placeni sa najmanjim profitom. Drzava mora inicirati sastanke udruzenja proizvodjaca i inicirati osnivanje prehrambenih preradjivackih kapaciteta. Prvo nastojati da pokrenemo vec postojece posrnule kapacitete a posle i otvaranje novih kapaciteta. Zalosno je sto nasi sokovi nisu zastupljani u svim rafovima EU a imamo i sansu i kvalitet i mogucnost i fali nam samo organizacija. Moramo doci u poziciju da nam je sve slobodno zemljiste pogodno za maline zasadjeno malinama a da izvozimo samo jestivu malinu dok malina za sokove mora da bude preradjena u Srbiji i spakovana kao gotov proizvod u tetrapaku za trziste. Drzava mora inicirati sastanke vise proizvodjaca voca i povrca da bi gradili hladnjace za svoje potrebe i nebi dolazili u pozicije ucene za cenu u samom branju voca i povrca.

Srbija mora da posadi minimum po 200 hiljada hektara: jabuka, krusaka, sljiva, kajsija, breskvi, dunja, tresanja, visanja... Sa tolikom proizvodnjom jako veliki broj ljudi ce se zaposliti na odrzavanju, branju i preradi tog voca. I sa tolikom proizvodnjom imamo realnu sansu da se nametnemo svima kao drzava koja ce diktirati cene jer nase voce je po kvalitetu u samom vrhu ne samo u Evropi nego i u svetu. Mi tu prednost moramo da unovcimo. Sokovi, dzemovi i preradjevine moraju da se rade ovde u Srbiji.

Mi imamo bogom dane mogucnosti za uzgoj borovnica ali nikako da se predstavimo u sveta kao sila broj 1 u toj oblasti. Kada vec imamo odlicne proizvodne mogucnosti zasto nemamo i preradjivacke mogucnosti. Drzava mora u saradnji sa proizvodjacima borovnice da sagradi fabriku za praradu borovnice te da se moze samo izvoziti borovnica za jelo.

Srbija je zemlja sljive. Mi moramo biti svetska sila broj 1 u proizvodnji i prodaji suvih sljiva i ostalih proizvoda od sljiva. Ne verujem da je neko pokusao prodaju suvih sljiva u recimo Kini, Indiji, Brazilu ili Argentini sem ovde u EU. Treba pokusati prodati moze da se desi i da uspe.

Nasa vina su odlicnog kvaliteta ali vinogradari nemaju podrsku drzave za ozbiljniju proizvodnju i predstavljanje i nametanje svetu. Vinogradi na nekoliko hektara su beznacajni u svetskim okvirima a idemo u globalizaciju. Drzava mora da ucini sve da imamo svoju vinoteku u Beogradu da svaki stranac kada dodje ovde moze da ode u vinoteku i proba svako vino koje se proizvodi u Srbiji. Sa jedne strane to je i turisticka atrakcija a sa druge ce se napraviti i neki posao koji se nebi ni napravio u pocetku.

Imamo fantasticne rakije ali razuzdanu i malu proizvodnju i ona se mora udruzivati i velike proizvodnje. Za ovu proizvodnju se moze reci da je to kucna proizvodnja koja nigde ne moze da nastupi kao ozbiljan proizvodjac i ponudjac. Drzava ce inicirati osnivanje jednog konzorcijuma proizvodjaca da se sva proizvodnja rakija obavlja na jednom mestu te da prodaja bude na najvisem svetskom nivou. Edukacija u poljoprivredi je veoma i bitna i potrebna. Takodjer u saradnji sa naucnim radnicima i direktno sa iskustvima od proizvodjaca alkoholnih pica drzava mora da podrzi i proizvodnju viskija i votke. To su pica koja se proizvode u nekim zemljama ali se prodaju u celom svetu i svugde su im vrata otvorena. Sve drzavne institucije u svojoj reprezentaciji mogu da imaju iskljucivo domace: rakije, vina, piva i sokove.

Gledao sam na TV jednu emisiju o proizvodnji kavijara u Nemackoj u bazenima gde su napravljeni gotovo identicni uslovi za uzgoj Jesetre kao i u Iranu gde je godisnji promet preko 15 miliona Evra a radi svega desetak ljudi. Zasto mi nebi napravili tako nesto. Nismo mi bas toliko glupi da to nebi znali raditi. U danasnjim uslovima bez konkretne pomoci drzave privrednicima tako nesto je nezamislivo. A sa pomoci drzave je ostvarivo.

Skoro sam razgovarao sa jednim od disteributera i uvoznika pecuraka i poprilicno sam se iznanadio na kom nivou je nasa proizvodnja u odnosu recimo na Poljsku, Madjarsku ili najnapredniju zemlju u poljoprivredi Holandiju. Prinosi po jednoj toni komposta kod nas su do 200-250 kg pecuraka dok je u ovim zemljama gotovo duplo veca. Kada uporedimo parametre sa ovim zemljama onda je nasa proizvodnja veoma skupa i nekonkurentna i to se mora promeniti da imamo potpuno identicne uslove kao i oni. Strucnjaci iz te oblasti se moraju aktivirati i da stovrimo iste uslove a posto nam je radna snaga najeftinija onda cemo imati i najkonkurentniju robu. Ove sadasnje proizvodnje pecuraka u Srbiji su po kolicini beznacajne, sve proizvodjace da se udruze a verujem da ih u Srbiji nema vise od 200 ne mogu dnevno da proizvedu 20 tona pecuraka. Kako bilo sta izvesti onda. Moraju se napraviti veoma savremeni pogoni koji bi dnevno izvozili po 20 tona pecuraka. Ova proizvodnja moze da zaposli dosta ljudi a toliko imamo nezaposlenih. Samo nam je potrebna organizacija. (Pridodato ovom Predlogu Ekonomskog Programa krajem jula 2011 god.).

Proizvodnja krompira i destilerije votke. Do prosle godine svake godine su seljaci bacali i nudili krompir za dzaba samo da ga sklone sa njiva. Taj krompir nije hteo niko, zasto ga drzavne institucije poput vojske, narodnih kuhinja nisu hteli govori o sposobnosti kadrova koji su te institucije vodili. Danas vidim i seljaci nude sir nemaju sta da rade sa njim ali ga niko nece, ali hocemo tendere i da kupujemo tamo uglavnom uvoznu robu. Kakvo razbacivanje i kakvo rasipnistvo drzave. Treba ozbiljno razmisljati o otvaranju jedne fabrike Votke koja bi sve viskove krompira preuzela i tako seljacima osigurala proizvodnju i zaposlili narod. Napraviti najbolju i najkvalitetniju votku na svetu. Cistu, prirodnu i domacu.

Sledeci problem su iskoriscenost "tople vode" i njihovih izvora u Srbiji. Danas postoji iskoriscenost ali vrlo, vrlo slaba. Skoro sam gledao jedan staklenik u Zajecaru sto izazva plac i tugu kod svakog domacina i pokazuje kolika je nebriga i drzave i naroda za takve kapacitete. Ono se mora popraviti i staviti u proizvodnju. Sledeca stvar je navodnjavanje koje gotovo svake godine proizvodi ogromne gubitke poljoprivrednim proizvodjacima. Svaka opstina u sastavu komunlanog preduzeca mora da ima odelenje za busenje bunara iz kojih bi se navodnjavale njive i polja. Ove godine ima kise pa smo svi zaboravili gubitke od pre dve godine i to ako se ne varam dve godine zaredom je bila susa koja je drzavu kostala stotine i stotine miliona Evra. Ako ove godine to komunalno preduzece iskopa 500 bunara to je u prvoj susi velika zarada za nas. Sledece godine opet ako iskopa jos 500 to je opet veliki plus za nas sve do momenta dok ne dobijemo bunara onoliko koliko nam treba da boga molimo da suse bude sto vise. Primer bahatosti, rasipnistva i javasluka je termalni izvor vode u Grdelickoj klisuri.

Sledeci problem su spekulacije sa hladnjacama i silosima gde se seljaci dovode do kraha. Drzava mora da pomogne seljacima da kada kazem pomogne mislim pre svega na iniciranje sastanaka poljoprivrednih proizvodjaca na udruzivanja kroz zadruge ili neke druge oblike da grade takve kapacitete, da nebi od nikoga zavisili da ih niko ne ucenjuje. Jedan covek ne moze da sagradi silos ili hladnjacu ali 500 udruzenih seljaka moze, posebno ako im drzava pomogne prvo organizaciono a potom kreditima. Drzava mora da pokaze da stoji iza te proizvodnje i da nece dozvoliti nikakav krah te oblasti niti spekulacije koje se danas desavaju.

Svako seosko domacinstvo mora da bude registrovano i da radi po najvecim svetskim standardima da bi prinosi bili sto veci. Ova situacija po kojoj se recimo sargarepa uvozi iz Holandije a mi ne radimo i nemamo posla dok onaj tamo radi, preveze do Srbije i njemu se isplati a cena njegovog rada je i 10 puta veca jednostavno ne prolazi. Ovde neko omanjuje i mora se uci u tu problematiku do razresenja. Tokom cele godine ili tokom zime delom o trosku drzave a delom i o trosku tih poljoprivrednih proizvodjaca ti ljudi moraju da obilaze pojoprivredne proizvodjace po celoj Evropi odnosno visokorazvijenijim  zemljama da vide sta ti ljudi tamo rade da imaju takve prinose. Uslove za proizvodnju visokog kvaliteta i kolicina imamo na nama je samo da to do kraja realizujemo. Imati jeftinu radnu snagu a skup proizvod ne ide.

Svi kanali koji postoje moraju da se ociste jer poljoprivrednici ako se ne varam kroz porez placaju tu vodu koju nemaju. Jednom za sva vremena mora da se krene u sprecavanje poplava na nacin da se grade brane i kada nema kisa. Te poplave toliko stete nanesu da je cena izgradnje brana gotovo zanemarljiva. Zasto je to tako ja to nikada nisma mogao da shvatim. Leti imamo omladinu koju treba organizovati u Radne Akcije pa neka grade brane.

Proizvodnja lekovitog bilja je kod nas dosta da kazem nepoznato i trebalo bi vise da se poradi na tome jer je tu zarada veca a nasi preradjivacki kapaciteti su daleko slabiji nego sto bi mogli da budu. Posebno je interesantna proizvodnja etericnih ulja. Ozbiljna fabrika etericnih ulja moze da zaposli na hiljade i hiljade seljaka.

Protivgradne rakete, svake ali bas svake godine omanjuju. DOKLE. Sve dok neko ko je za to odgovoran ne bude sklonjen sa tog radnog mesta. Ovo desavanje sa protivgradnim raketama mi pre govori o zloj nameri nego o brizi.

Gledam bas danas kako se minsitarstvo izvlaci od bilo kakve odgovornost za ovu nestasicu mleka. Svaka nestasica poljoprivrednih proizvoda iskljucivu odgovrnost snosi Minsitarstvo poljoprivrede jer na vreme nije ni mislilo ni reagovalo da do takve situacije ne dodje jer se bas od njega to ocekuje da reaguje da usmeri da pokaze na situaciju u buducnosti a ono bas to ne radi ako to ne radi koji je njihov posao uopste i zasta oni tamo primaju plate. Sada je izbio problem oko cena mleka i cena ulja. Sutra ce biti cena mesa. Srbija, zemlja neslucenih poljoprivrednih mogucnoti ima probleme sa mlekom, uljem i mesom. I onda dolazi ministarstvo trgovine koje nudi ulje ako se ne varam 20% skuplje od proslogodisnje cene jer uljari traze povecanje od 40%. Ovo sa mlekom i uljem govori koliko zaista Ministarstvo poljoprivrede vodi brigu, a posebno koliko se ne bavi planiranjem poljoprivrednih proizvoda u drzavi. Izgovaramo se na skok cena u okruzenju i svetu a svi znamo da skok cena nije izazvala nestasica nego spekulanti i da je taj skok rezultat pada cene evra i dolara. Sada dolazi do devalvacije evra i dolara. Ovaj skok cena hrane je posledica stampanja evra i dolara.

Organska proizvodnja hrane. Mnogo price a proizvodnja mala i gotovo beznacajna. Doneti u Skupstini Zakon o zabrani, sejanja, uzgoja i koriscenja Genetski Modifikovane Hrane. Kazne da se proipisu takve da nikome ne pada na pamet da se sa tim bavi. Gde god postoje uslovi za uzgoj zdrave hrane tu se mora raditi na tome. Iz mog licnog iskustva na podrucju sela Vracevsnica na putu izmedju Kragujevca i Gornjeg Milanovca ima jako mnogo napustenih vocnjaka gde je voce potpuno prirodno i organski potpuno cisto jer to voce niko i nikada niti prska niti bere, to voce propada, potrebno ga je samo obrati i ponuditi trzistu.

Lovni i ribolovni turizam. Danas sve vise postoji ljudi koji su za dobar provod spremni i vise da plate. Postoji dosta lovaca koje bi mi mogli da ugostimo i to goscenje lepo i da unovcimo. Stoga je potrebno da svako lovacko drustvo na svojoj teritoriji ima sto vise divljaci. Uzgoj te divljaci moze da otvori neka nova radna mesta. Recimo fazane, zeceve, da se otvaraju farme odgoja do odredjene kilaze a potom pustaju u divljinu. Isto tako mi uvozimo 20 hiljada tona ribe i mogu da razumem sto uvozimo morsku ribu ali pored nasih toliko potoka, recica, reka, kanala ne shvatam da ne mozemo da budemo najveci izvoznici ribe. To je takodjer oblast koja moze da zaposli mnogo ljudi i Ministarstvo mora da radi aktivno na tome da se sto vise izveze robe i usluga. Bas jutros sam na TV gledao ribnjak Vrsacki Ritovi kao i izlaganje njihovog ako se ne varam direktora koji kaze da placaju tri takse i da im je ta taksa uzrok problema. To sto je neka luda u proslosti izmislila taj propis govori o njegovom neznanju i bahatosti drzavne adminsitracije a danas govori o podrzavanju tog zeznanja. Minsitarstvo mora odmah da udje u tu problematiku i da se ta taksa ukine jer najgora je sadasnja situacija gde uvozimo ribu. Dokle taj uvoz. Ako ta taksa samnji uvoz za 1000 tona mi smo zaposlili makar 20 ljudi. I to je veliki uspeh. Meni licno danas je neshvatljivo da je recna riba koja se uzgaja u Srbiji je skuplja od morske ribe koja se uhvati na hiljade kilometara daleko, tamo obradi, zamrzne, doveze dovde, ocarini  i skladisti do konacne prodaje u maloprodajnim objektima. Moze li mi neko objasniti ovu logiku.

Mi danas jedemo jako losu hranu ili hranu daleko losijeg kvaliteta nego pre recimo 20 godina a da ne govorim o kvalitetu hrane od pre 30 ili vise godina. Meso i mesne preradjevine bez ukusa i dugorocno gledajuci to utice na zdravlje nacije i naroda. Taj gubitak zdravlja ce neko morati da plati kroz lecenje. Pod hitno pristupiti izradi pravilnika o kvalitetu hrane sto je to sto se sme koristiti od emulgatora a sta se ne sme nikako koristiti i to sto se sme koristiti u kojim je to kolicinama. Nesto od tog pravilnika danas postoji ali kada kupite hranu i sami vidite da to nije to i da mi u stvari jedemo hemiju a ne meso. Recimo takozvana "susena mesa" su puna vode a to nekako ne ide. Ako je suseno onda je suseno meso a ne meso puno vode. I na etiketama mora jasno da bude istaknuto dali je to suseno meso ili ne ili je to vestacki suseno meso. Isto tako mora da bude i sa alkoholnim picima. Mora se jasno razdvojiti sta je to "domaca" a sta "vestacka" rakija i na svakoj flasi da se to jasno naznaci. Na taj nacin bi se u potpunosti zastitili proizvodjaci "domacih rakija" i "domacih" mesnih preradjevina. Sve nase salame su gotovo identicne po ukusu sto vise govori o aditivima nego o kolicini mesa u tim salamama. Kobasice su nam takodjer gotovo sve iste, isti miris, isti ukus, sto opet govori o aditivima a ne o kvalitetu mesa. Zdravlje nacije i naroda se brani kroz kvalitet ishrane za a ne kroz zarade kapitalista koji se tim bave. Ne moze kapitalista da truje narod i zaradjuje a drzava taj isti narod posle da leci o svom trosku. Ovde je u pitanju i etika i moral. Nikakvu Genetski modifikovanu hranu necemo ni uzimati ni gajiti ni koristiti, niti nas na to bilo ko moze prisiliti. Moj predlog je da recimo u tri meseca ili sest meseci ili godinu dana nasi najbolji tehnolozi u oblasti prerade mesnih preradjevina u saradnji sa poljoprivrednim proizvodjacima urade "Srpsku kobasicu", "Srpsku slaninu", "Srpsku pecenicu", "Srpska virsla", "Srpska salama", "Srpska prsuta" koja bi bila prepoznatljiva i specificna i samo ti proizvodi uradjeni samo na taj nacin i tim metodom mogu u buducnosti da nose naziv "Srpska". U buducnosti ako neka firma hoce da proizvodi te proizvode moze i mora da koristi taj recept veoma striktno bez ikakavih odstupanja ili bilo kakvih izmena. Kvalitet tog proizvoda mora da bude potpuno identican bez obzira na proizvodjaca. I te nazive zastititi da ih niko drugi ne moze koristiti.

Danas recimo seljaci po unutrasnjosti imaju problema sa prodajom, ovaca, svinja, teladi nema ko da ih kupi dok gradjani u gradovima jako skupo placaju to meso i tu Ministarstvo do novog resenja mora da pomogne i tim gradjanima i seljacima da organizuje da seljaci dobiju vecu cenu mesa a da gradjani dobiju nizu cenu mesa. Cene svinjetine su bile mizerne dok cene u megamarketima nisu bile male nago naprotiv veoma visoke, i to iskljucivo zahvaljujuci nebrigom Ministarstva Poljoprivrede i Ministarstva Trgovine. Sta ti ljudi tamo rade i zasta oni primaju plate. Pitanje te odgovornosti se mora otvoriti.

U poljoprivredu se mora ulagati najvise jer bilo kakva vremena da dodju mi hranu moramo da imamo obezbedjenu i ta hrana je garancija opstanka nacije.

Ukoliko imate interesovanje za ovo minsitartstvo molimo Vas da se javite i posaljete svoju viziju ovoga ministarstva. Ovo je samo moj predlog.

Sveto pismo svima koji budu radili u Minsitartsvu poljoprivrede, u poljoprivrednim skolama i fakultetima, zavodima i institutima mora da bude srednjorocan i dugorocan plan da bi sve radili u svom domenu da sto vise doprinesu ostvarenje ova dva cilja. Mi jednostavno moramo biti najaca poljoprivredna zemlja jer nam je to pravo dao bog kroz kvalitet zemljista.

   
   
   
   

OBJAVLJENO: APRILA MESECA 2011 god.