Pocetna Buduci pravci kretanja krize Srbija i EU Ekonomski program Ministarstva Poruka Kontakt
 
   

Ministarstvo Privrede, Razvoja i Lokalne Samouprave

Ovo je prakticno najvaznije ministarstvo jer se ovde vodi ekonomska politika zemlje.

Ovo ministarstvo akcenat treba da stavi prvenstveno na interese gradjana Srbije a ne na interese pojedinih kapitalista te da radi na zaposljavanju naroda i da stvori jasne pretpostavke za siguran razvoj proizvodnje u Srbiji te da sve svoje poteze pretpostavi proizvodnji. Cilj danas mora da bude uspostavljanje sto jace prehrambene preradjivacke industrije jer u buducnoti ce ona imati najvecu perspektivu. Sadasnji “kapitalisti” su pokazali da njih iskljucivo interesuju njihove zarade a da kategorija “opsti interes” za njih ne postoji.

Osnovni problem privrede Srbije su NOVA TRZISTA kako za nase proizvode tako i za repromaterijale i sve snage ce biti ukljucene u resavanje ovog problema. Drugi nas problem su mali proizvodni kapaciteti za ozbiljne poslove.

Problem nase privrede broj jedan je neznanje sta je to sto mi sve i u kojim kolicinama uvozimo. Postoji na hiljade proizvoda koji mogu da se proizvode u Srbiji a sada se uvoze. U tom smislu Ministarstvo ce naterati ako treba i motkom Carinu da u roku od 7 dana od dana stupanja na vlast na sajtu Carine javno objave spisak roba koje se uvoze, pored Tarifnog broja i naziv proizvoda, kolicine i ukupna cena placene robe, pojedinacno po mesecima i zbirno za proslu godinu i za taj deo godine. Ukoliko carina ne moze da objavi u tom roku ove podatke onda posmenjivati i otpustiti sa posla sve u carini. Ovi podaci su prvi znak u sta treba ulagati da se ukljuce investitori i drzava. Ovi podaci se danas kriju sa jasnim i jedinim ciljem da ovaj narod i privreda drze u zabludi, da ne dodju sebi, da se drze u stanju totalne izolacije. Ovi podaci su osnova svake proizvodnje u svakoj drzavi. Nema boljeg marketinga jedne drzave od ovih podataka. Ljudi koji kriju ove podatke od privrede mora im se dati tretman kakav zasluzuju a to je tretman izdajnika. Objavom ovih podataka srpska privreda ce tacno znati u sta to treba ulagati. Sta se dobija ovim objavljivanjem podataka.

Prvo: imamo ogroman uvoz dok nam narod nezaposlen, i ovo je sansa za novu proizvodnju i nova radna mesta.

Drugo: ovaj potez ce zamisliti mnoge investitore da uloze svoje pare jer trziste postoji. Skoro sam na TV video procenu drzavnog zvanicnika da se u bankama Srbije stedi oko 7,5 milijardi evra od jedne bogatije grupe domacih stedisa. Evo prilike za dobro ulaganje.

Trece: novo investiranje ce i otvoriti nova radna mesta a cilj ovoga programa je prvenstveno zaposljavanje stanovnistva da bi se stvorili preduslovi za srednjerocan i dugorocan cilj da nas za 100 godina bude 100 miliona.

Cetvrto: iz deviznog deficita koji cemo u pocetku smanjiti a potom krenuti ka deviznom suficitu jer necemo proizvoditi samo za sebe nego cemo pokusati da nesto i izvozimo. U svakom slucaju cemo smanjiti devizni odliv.

Mi  smo veoma mlada ‘kapitalisticka’ drzava kojoj je jako potrebna pomoc drzave da bi se kapitalisticki sistem ustalio i krenuo nekim svojim normalnim tokom. Do sada se drzava oslanjala na nove kapitaliste sa ocekivanjima da oni pokrenu drzavu i desilo se za prave ekonomiste ocekivano da je po privatizaciji doslo do veoma znacajnog pada i totalnog unistavanja proizvodnje. To drzava nikako nije smela da dozvoli i sada to ispravljanje te greske ce jako drzavu da kosta, kako finansijski tako i u napretku. U svakom slucaju odgovornost treba da imaju i oni koji su doneli ovaj i ovakav Zakon jer su oni vec tada tacno znali sta donose.

Prvi Zakon koji treba da uradi i predlozi ovo ministarstvo je novi Zakon o privatizaciji. Dosadasnji Zakon o privatizaciji se pokazao kao potpun promasaj i pored ako se dobro secate svih pohvala ovoga Zakona kada je donosen, hvale kako su u njega ugradjena sva pozitivna iskustva iz Zakona: Slovenije, Hrvatske, Majdarske, Poljske, Ceske, Slovacke itd… Danas su rezultati porazavajuci i svakako ljudima koji su taj Zakon radili i hvalili se ne sme dozvoliti niti da budu blizu izradi novog Zakona. Zasto je prethodni Zakon propao. Prvenstveno zbog svesti ljudi, potpuno je nelogicno da neko danas nema nista a sutra raznim mahinacijama postaje vrlo bogat, to bogatstvo je kratkog daha sto je do sada dokazana na stotine hiljada puta. Sustina Zakona bi bila da se uradi “odlozena’” razvojna privatizacija. Po stupanju na snagu novoga Zakona bili bi raspisani konkursi za menadzere firmi koji prvenstveno moraju da znaju najmanje engleski jezik te im ponuditi jasne uslove da bi on mogao tu firmu da dobije “dzaba”. Prvo on tu firmu moze da dobije “dzaba” ukoliko u narednih 20 godina bude tu firmu vodio tako da proizvodnja stalno raste, nema smanjenja zaposlenosti, prati se tehnosloki razvoj i ukoliko moze taj tempo za izdrzi 20 godina bice vlasnik firme 51% bez prava prodaje svog dela firme. Ukoliko narednih 10 godina opet bude napretka dobice pravo prodaje svog dela firme. Za taj period taj covek ce debelo da udje u oblast, postace expert u toj oblasti, znace sve mogucnosti firme kako u Srbiji tako i u okruzenju tako i u svetu i firmu ce dobiti i voditi covek koji je iz te oblasti. Ukoliko tokom tog perioda bilo koji od paramatara padne, znaci proizvodnja opadne, zaposlenost opadne on gubi ugovor i napusta firmu, bira se drugi covek. Sve vreme dok radi taj posao prima normalnu menadzersku platu i ima status drzavnog sluzbenika, bez prava prodaje prostora ili stavljanja pod hipoteku imovine firme. Znaci, on firmu mora da zasluzi svojim radom. Za period od 20 godina on ce i svoju porodicu da uvuce u taj posao i taj biznis ce postati porodicni biznis. Nema kupovine drugih firmi nema megalomanije samo profesionalnost u poslu i nista vise. Sve vreme profit firme ide u budzet Srbije ako nema novih ulaganja. Posebna Agencija prati rad tih firmi i raskida ugovore sa tim menadzerima cim zakazu. Pocetni kapital tim firmama ce dati drzava i onda na trziste. Politicke stranke u te firme ne smiju da ulaze niti da traze bila sta od menadzera tih firmi po cenu gasenja te stranke.

Takodjer se mora u novi Zakon o privatizaciji ugraditi i odredba o prestanku pljacke malih akcionara na nacin da vecinski vlasnik robu prodaje svoj drugoj firmi po minimalnim cenama a posle ta druga firma se pojavljuje kako jedini ili jedan od prodavaca tog proizvoda i tu uzima ‘kajmak’  a mali akcionar ostaje kratkih rukava. Jedna stvar je tu pravo a druga je moralna obaveza. Ovim bi se povratilo poverenje u malo akcionarstvo. Naravno ispitati sve poslovanje firmi u proslosti koje su tako radile, te izvrsiti reviziju i ispravku tog i takvog poslovanja ako ne novcano onda povecati procentualni iznos vlasnistva malih akcionara u toj firmi. Obavezno izbaciti iz postojeceg Zakona o privatizaciji da ukoliko vecinski vlasnik ima 95% akcija u nekoj firmi ostatak moze da otkupi po ceni poslednje placene akcije sto onda malo akcionarstvo dovodi do apsurda i obesmisljava ga.

Drugi Zakon koji treba da se donese je Zakon o stvarnim vlasnicima firmi. Danas se mnoge firme vode na druga lica i tako se krije poreklo novca koje je sasvim sigurno steceno kriminalnim radnjama. Ukoliko neko lice ili firma na sebi zvanicno imaju neku firmu a nisu njeni stvarni vlasnici i to ne prijave drzavi u roku od 1 dana od dana stupanja na snagu ovoga Zakona sleduje ih ista kazna kao i stvarnog vlasnika ukoliko se ovaj bavio organizovanim kriminalom od oduzimanja imovine do potpuno istovetne krivicne kazne. Ovaj Zakon bi znacajno pogodio organizovani kriminal jer ne postoji nacin da im bilo kakva imovina ostane kada budu otkriveni. Takodjer u Zakon se mora ugraditi i odredba da ukoliko u stecaj ode jedna firma a njen vlasnik je vlasnik vise drugih firmi u stecaj takodjer ide i procenat vlasnistva i tim drugim firmama. Tom vlasniku se mora zabraniti otvaranje nove firme u recimo narednih 10, 20 godina ili dozivotno zavisno od namere guranja firme u stecaj. Veoma je danas rasirena pojava da se firme namerno teraju u stecaj posto se prethodno debelo zaduze a svoja potrazivanja naplate preko drugih firmi ciji je vlasnik isti covek. Takodjer se firme teraju u stecaj da nebi placale dugovanja pa se opet po stecaju na kupovini pojavljuje isti vlasnik preko druge “prijateljske” firme i tako oslobodi velikog dela dugovanja.

Svrha treceg Zakona je revizija privatizacije. Prvo se mora uci u sam proces privatizacije i uraditi revizija kompletne privatizacije i oduzimanju imovine onim licima i firmama koje su kupovale firme radi imovine a ne radi delatnosti. Zasto im treba oduzeti imovinu. Kupovinom firme za sitne pare oni su drzavi naneli ogromnu stetu na nacin da su radnike otpustili, delatnost ugasili i sada im ta imovina lezi ili su je prodali a na grbaci drzave danas su ti radnici. U samoj nameri kupovine je bila spekulacija a ne poslovanje i to mora da bude drasticno kaznjeno da nikome u buducnosti ne pada na pamet da se tako necim bavi. Takvi vlasnici moraju da budu i krivicno gonjeni. Jedno je smanjiti broj radnika i nastaviti delatnost a drugo je otpustiti radnike, promeniti delatnost, izdavati prostor ili prodati nekome za neku drugu namenu. Takvi vlasnici su uzeli pare a danas na grbaci drzave ti radnici. Ako postoji drzava to tako ne moze.

Cetvrti Zakon je o Zakon o knjigovodstvu i reviziji po kom bi za poslovanje firme i davanje istinitih podataka bila vise odgovorna revizorska kuca te vlasnici revizorskih kuca bi u slucaju prevara firme u kojoj su radili reviziju odgovarali i krivicno i materijalno. Znaci sva imovina vlasnika revizorskih kuca bi bila pod hipotekom i pod posebnim nadzorom. Veca kazna zatvora bi bila za vlasnike revizorskih kuca.

Ovo su cetiri osnovna Zakona koje treba da predlozi ministarstvo. Naravno svaki novi predlog Zakona cija funkcija je poboljsanje uslova privredjivanja je dobrodosla.

Kako ovo minisatrstvo da pomogne natalitet.

Danas se pojavila gradnja "jeftinih" stanova u Beogradu po 1.290 evra po kvadratnom metru ciji promoter je ministarstvo Ekologije. Pitam, dali ce gradnja stanova u drugim gradovima Srbije biti po istoj ceni. Ako nece zasto nece. Cena gradnje je potpuno ista i u Beogradu i u Nisu, nema razlike ni u ceni materijala ni u ceni radne snage. Zasto onda tolika razlika. Kazu da su troskovi gradskog gradjevinskog zemljista skuplji pa ja bi da vidim konkretno te cene i kako se doslo do te cene koji su to troskovi i realnost tih troskova. Istina je da su ti troskovi jedino plate drzavnih sluzbenika koji tamo sede decenijama a rezultati njihovog rada su ravni nuli ili da budem precizniji daleko su ispod nule. Koliko mladih bracnih parova se sme usuditi danas da udje u kredit za taj stan. Ovaj potez drzave nema za cilj borbu za natalitet.

Kada danas pitate mlade ljude zasto ne zasnivaju porodice, kao osnovni razlog svi navode zaposlenje i resenje stambenog pitanja. Sa jedne strane imamo jako skupe stanove za nas standard, sa druge strane natalitet u padu, a sa trece strane mlade ljude bez perspektive i razmisljanja o zasnivanju porodice, a sa cetvrte strane imamo nezaposlene gradjevince. Moze li se to spojiti u jednu celinu i da sve strane budu zadovoljne. I mladi da se zaposle, zene i krenu da prave decu i gradjevinci da dobiju posao. Moze. Ovo je kljucni interes za nasu drzavu i potrebno je uraditi sledece:

Prvo: drzava od propalih gradjevinskih firmi osnuje jednu novu gradjevinsku firmu u svom vlasnistvu. Ta firma bi bila neprofitabilna, njen osnovni cilj bi bio gradnja stanova i kuca za mlade bracne parove i prodaja po ceni proizvodnje. U tu cenu se ne mogu ugradjivati plate nesposobnih drzavnih sluzbenika nego samo konkretni troskovi: placa, gradnje kao i prosirenje postojeceg vodovoda i kanalizacije, gradnje prilaznih puteva. Dovodjenje struje i telefona bi islo na teret Elektrodistribucije i Telekoma Srbija. Verujem da danas cena nebi prelazila vise od 450 Evra po kvadratnom metru za gradnju po sistemu "kljuc u ruke". Graditi stanove i montazne kuce sa malim placevima. Svako prosirenje porodice, porodica bi imala pravo na povecanje stana za recimo 10 ili 12 ili 15 m2, na nacin da daju postojeci stan ili kucu a ulaze u veci stan ili kucu sa malom doplatom.

Drugo: mladi bracni parovi daju neko ucesce od recimo 10% za stan ili kucu a za ostatak dobijaju kredit od drzave ili preciznije od drzavnog fonda osnovanog u tu svrhu. U slucaju da jedan od bracnih drugova izgubi posao obustavlja se ili se upola manje placa rata kredita, zavisno od visine plate. Kredit za otplatu stana ili kuce se dobija od drzave uz minimalnu kamatu od recimo 1 ili maksimalno 2%.

Sa jedne strane bi imali vise brakova i rast nataliteta a sa druge strane bi zaposljavali nezaposlene gradjevince. Ko onda ovde gubi. Niko, svi smo na dobitku.

Ovo je prva mera gde bi drzava pokazala brigu o natalitetu u drzavi.

Ova mera stupila bi na snagu u roku od 90 dana od dana stupanja na vlast.

Na zapadu se grade i stanovi koji su u drzavnom vlasnistvu i izdaju se u zakup gradjanima koji nemaju reseno stambeno pitanje a redovno placaju porez i recimo posle 20 godina se daju u otkup. Ni ova opcija nije za odbacivanje.

Danas porodice koji su strarosti preko 45 godina ne mogu da dobiju kredite za stanove. Zasto nebi mogli da kupe stan na kredit a imaju decu koja bi taj stan nasledila i nastavila sutra da isplacuju ratu kredita umesto roditelja.

Popravljanje konkurentnosti srpske privrede

Danas imamo situaciju da imamo najjeftniju radnu snagu a skupe proizvode. To nekako ne ide jedno sa drugim i mora se sesti za sto i tu zagonetku razresiti. Da bismo lakse razumeli zasto imamo skupu robu moramo prvo da napravimo usporedbu sa recimo nemackom kompanijom. U Nemackoj firma ima daleko skuplju radnu snagu ali u odnosu na nas ima druge pogodnosti, recimo, posto je to mnogobrojna izvozno orijentisana nacija oni u odnosu na nas kada porucuju kolicine porucuju daleko vise robe nego nasa kompanija i to uglavnom od kompanija proizvodjaca koje su mahom u Nemackoj. Veca kolicina robe za sobom povlaci i nizu cenu, put od proizvodjaca reprometarijala do korisnika tog repromaterijala je kod njih daleko kraci i troskovi transporta su daleko nizi, mi pored transporta imao i carinu kao i uvozni PDV, retko koji proizvodjac kod nas porucuje direktno robu od proizvodjaca vani nego preko trgovaca onda u cenu proizvoda ulaze jos i troskovi dodatnog transporta, skladistenja, i trgovacke marze koje da budemo iskreni dosta puta nisu male. Kada repromaterijal dodje do proizvodne firme u Srbiji njena cena je najmanje duplo veca od cene koju ima proizvodjacka firma u Nemackoj. Kada se pogleda sa druge strane koliko kosta repromaterijal i cena radne snage u ceni proizvoda prednost je u ceni nemacke kompanije. Posto smo mi mala drzava sa malim brojem stanovnika a imamo jako malu proizvodnju i uvozno smo orijentisani to nam jos vise otezava konkurentnost. Da bi bili sto konkurentniji moramo imati sto vise proizvedenih repromaterijala u svojoj zemlji. Ovim tempom kakvim danas privreda ide ne mozemo racunati na povecanje konkurentnosti nasih proizvoda. Cak predvidjam i pad konkurentnosti nase privrede, jer o ovoj privredi ne brine niko. Sem toga strane kompanije danas su mnogo bogatije gledajuci u finansijskom i materijalnom smilsu a imaju istu radnu snagu kao i nase kompanije.

Resenje:

Prvo: Odmah u roku od 7 dana sa Carina objavi na svom sajtu sta je to i koliko se cega uvozi. Pored tarifnog broja i naziv proizvoda. Vidljivost ovih podataka na internetu moze da bude samo u Srbiji. Najbitnije za jednog investitora koji bi se odlucio za proizvodnju u nasoj zemlji je znati koliko se tog proizvoda uvozi.

Drugo: Primer. Ako se osnuje recimo u oblasti hemije jedna A.D. kompanija a ne kao do sada na hiljade firmi u celoj Srbiji i odredi se jedna marza koja bi bila fiksna onda bi cena repromaterijala bila daleko niza nego sto je to danas. Niza cena uvoznog repromaterijala smanjuje cenu i povecava konkurentnost. Sem toga ova kompnaija bi bila vodeca na Balkanu i snabdevala ne samo trziste Srbije nego trzista svih drzava bivse SFRJ kao i ostale zemlje u okruzenju u pocetku a posle i sire da postane jedna multinacionalna kompanija i udje u ozbiljne poslove. Ta kompanija bi imala daleko nize cene repromaterijala na domacem trzistu nego sto je to slucaj danas. A nize cene repromaterijala povecavaju konkurentnost.

Trece: drzava ce subvencionisanim kreditima potpomoci osnivanje sto veceg broja proizvodnji u Srbiji i tako znacajno smanjiti uvoz i cenovno potpomoci postojece proizvodnje da im se poveca konkurentnost. Ne samo da ce subvencionisati nego ce i sama ulagati u pokretanje proizvodnji ali ne po dosadasnjem sistemu upravljanja nego pod potpuno novim uslovima upravljanja gde ce direktori imati odgovornost i losim upravljanjem ce imati veoma ozbiljne posledice i po njih licno i po njihovu imovinu. Pa ko hoce neka bude direktor. Direktori nece biti partiski funkcioneri nego samo profesionalci sa znanjem stranih jezika, mladi ljudi.

Cetvrto: mi nemamo danas sposobne trgovce za bilo kakakv iole ozbiljniji posao. Nasi sadasnji trgovci su obicni kupci u inostranstvu i nemaju predstavu sta se i koliko, kao i gde kupuje i radi, gde su centri proizvodnje a gde centri trgovine. Stoga i treba da se otvori Trgovacka akademija da svrseni trgovci pomognu u prodaji nasih roba na svetskim trzistima i da nabavljaju najeftinije repromaterijale od proizvodjaca tih repromaterijala. Robe koje mi uvozimo iz EU su verujem 90% proizvedene van EU ali su kompanije u EU to uvezle, stavili svoju etiketu i nude je nama kao svoj proizvod. Kako ovo razresiti, postoji vrlo jasno resenje ali ne bih o njemu sada na ovom mestu. Biti dobar trgovac je nesto kao i biti dobar umetnik i sto vreme bude vise prolazilo ti umetnici ce biti sve potrebniji ovom narodu. Uzmimo primer "BASF", sve proizvode koji se nalaze na njihovoj paleti proizvoda se ne proizvode u njihovim "pogonima" nego negde u svetu, oni to kupe, prepakuju i stave svoju etiketu i prodaju onda nama. Zasto mi placamo taj reket. Samo zbog toga jer danas nemamo prave trgovce.

Peto: primeniti predlozene mere iz Ministarstva Saobracaja i Telekomunikacija o prezentovanju nase privrede na internetu. Svi iole znacajni trgovci u svetu danas maksimalno koriste internet i ko se pravilno prezentuje na internetu taj ima vise sanse da proda svoju robu ili uslugu. Losa prezentacija privrede kakva je danas ne moze da pomogne u poboljsanju konkurentnosti.

Sesto: preko PKS kada se ona znacajno i kvalitetno reformise krenuti u organizovanje "forum sajmova", poslovnih susreta nasih privrednika sa privrednicima iz svih drzava sveta. Ti susreti moraju da budu vrlo dobro organizovani i pripremani najmanje 6 meseci da kada jedan poslovan covek iz inostranstva dodje ovde tu ostane nedelju dana i obidje najmanje 10-tak firmi.

Sedmo: postoji jos jedna mera ali nije za siroku javnost koja bi veoma znacajno povecala konkurentnost Privrede Srbije a koju bi drzava morala da povuce. Tu meru ipak ne mogu sada da objavim javno.

Kada se sve ove mere sklope u jednu funkcionalnu celinu tek onda ce porasti konkurentnost nase robe i kao drzava cemo postati interesantni mnogim investitorima koji ce sami dolaziti a ne ovako da ih vucemo za rukave i nudimo novac samo da dodju. Skokom konkurentnosti nasih roba u svetu ce se znacajno promeniti i nas licni zivot.

Suvisan i nepotreban uvoz

Pre neki dan sam bio u TC "Merkur" i sokiran sam da se u Srbiju uvozi i drvene drske za cekice proizvodjaca "Bleken&Deker". Dali je moguce da ama bas niko u ovoj drzavi ne vodi racuna sta je to sto se uvozi i u kojim kolicinama. Zar smo mi toliko glupi da drske za cekice moramo da uvozimo, toliko nezaposlenih, toliki sirovinski resursi, toliko opreme lezi besposleno. Nasi nezaposleni radnici u sumarskom kombinatu u Kursumliji koji imaju tu opremu su danima strajkovali, blokirali puteve a sa druge strane uvozimo drske od cekica ono sto je za te radnike beznacajan posao. Ovakvih primera ima na hiljade.

Svaki ministar, zamenik ministra, svaki nacelnik, kao i svaki direktor i rukovodeci kadar u drzavnim firmama ce biti obavezani u roku od mesec dana da obidje sve maloprodajne objekte u kojima se prodaje uvozna roba a domacih roba da budemo iskreni i nema mnogo i sacini izvestaj po grupama materijala sta je to sto se uvozi kako i sta bi se od toga moglo raditi uz veoma malo organizacije u Srbiji. Tek kada budu obisli maloprodajne objekte gore navedeni ce videti i shvatiti u kakvoj situaciji je nasa privreda i sta bi trebali raditi. Videce jasnije gde je nasa sansa.

Danas ima mnogo firmi koje su u stecaju i iz sadasnje faze ukoliko oprema nije rasprodata ili unistena a moze da bude u funkciji da predje iz sadasnjeg stecaja u radni stecaj i tako da se zaposli stanovnistvo i vrate dugovi. U ovu operaciju se moraju ukljuciti kako drzava tako i banke koji su i najveci poverioci tim firmama. (Pridodato ovom Predlogu Ekonomskog Programa krajem Jula 2011)

Napusteni fabricki prostori danas

Svi smo svedoci da su nase gotovo sve fabrike i proizvodni pogoni napusteni dali losom privatizacijom ili namernim stecajem ili rezultatom loseg poslovanja, nebitno je, ali je to danas ruglo naseg naroda, nase nacije, nase drzave i nas samih nasta ti prostori danas lice: porazbijani prozori i stakla, obijena vrata, voda kroz krovove probija na sve strane, imovine nema, samo vire cevi dali cele ili odsecene, sve zardjalo, iz betona po krugovima raste trava. Tu nema ni slova "d" od domacinskog ponasanja i iskljucivu krivicu snosi vlast. Ti prostori da ima malo "d" od domacina bi bili izdati ili dati nekome na upotrebu samo da ne leze i propadaju kakva je situacija danas. Kao los primer naveo bi samo fabricki krug firme "ZMAJ" Zemun. Licno sam misljenja da bi za onakvu situaciju trebao da odgovara stecajni upravnik. Kada udjete u taj krug imate utisak jeze i napustenosti.

Danom stupanja na vlast ovoga programa ta situacija ce biti promenjena iz korena. Svi ti objekti u roku od mesec dana ce biti popisani od strane lokalne samouprave i putem konkursa izdati ili dati na koriscenje firmama kojima su potrebni prostori samo da ga odrzavaju uredno a oni koji nisu pod nikakvim sporovima ce biti ponudjeni na prodaju zainteresovanim firmama, dali kroz avansno placanje ili kredit koji bi dala drzava nebitno je, bitno je samo da prostori budu u funkciji i da se u njima ostvaruju neke zarade i da ne propadaju. Svaka firma u stecaju ima i po nekog zaposlenog radnika i obaveza tog radnika ce biti da vodi racuna o spoljnom izgledu tog prostora. Svaki kvadratni metar napustenog prostora ce biti ponudjen na konkursu na izdavanje ili dat na koriscenje bez naknade uz obavezu spoljnog odrzavanja prostora.

Sada da pogledamo sta i kako poboljsavati u kojim oblastima.

Gradjevinarstvo.

Prvo se mora doneti Zakon o gradjenju naselja i uslovi koji bi se u buducnosti morali postovati bez izuzetka. U Zakon se mora uneti odredba po kojoj ce se tacno znati kako se moze graditi naselje kao sto su sirina ulice koja ne sme biti manja od 8 metara kolovoza i po dva metra za pesake sa leve i desne strane ulice ukupno 12 metara. Gradjevinski objekat mora da bude udaljen od pesackog puta najmanje recimo 4 ili 6 ili 8 metara. Ukoliko taj uslov ispunjava investitor a za 15 dana ne dobije dozvolu moze da krene sa gradnjom bez ikakvog straha za svoj objekat. U buducnosti svako naselje koje ne ispunjava ovaj uslov za ulicu ne moze da dobije trajnu gradjevinsku dozvolu a sadasnje bi se preimenovale u ogranicene gradjevinske dozvole sa rokom od recimo 50 ili 70 ili do 2.100 godine, posle toga bi recimo drzava imala pravo da trazi rusenje tih objekata i gradnju po sadasnjim propisima.

Sadasnja medijska gradnja stanova je u funkciji punjenja kako budzeta opstine tako i punjenja dzepova propalih privatnika jer ozbiljnu gradjevinsku firmu mi u Srbiji nemamo. Sada imamo situaciju da pored medijske kampanje oko Zakona o legalizaciji objekata koja je na svim medijama imala veliku promociju stranke i ministra nije uradjeno nista ili gotovo beznacajno gledajuci brojcano manje od 1%. Sve objekte treba legalizovati dati im privremene dozvole do 2.100 godine potom stupa na snagu novi propis o sirini ulice i koji objekti ne ispunjavaju taj uslov ruse se i gotovo. Svima treba odrediti normalnu cenu sa rokom od recimo 15 ili 20 godina da je placaju na ime gradjevinske dozvole. Nikakvi krediti, nikakve gluposti, jednostavno odrediti cenu maximalno do 50 evra mesecno pa nanize zavisno od zone gradnje kao i opstine. 50 Evra bi placale centralne beogradske opstine dok bi se u unutrasnjosti placalo daleko manje.

Danas posle 65 godina Urbanisticki Zavod Beograda nije u stanju da napravi detaljan urbanisticki plan Beograda. 65 godina opstinske administracije nisu u stanju da srede stanje i krenu da izdaju gradjevinske dozvole za recimo 15 dana. 65 godina Katastar nije u stanju da sredi svoje knjige da bi realnost na terenu bila i u knjigama. Ako to nisu u stanju onda kompletno ljudstvo danasnjeg Urbanistickog Zavoda Beograda, Katastarskog zavoda i opstinske adminstracije koje su zaduzene za izdavanje gradjevinskih dozvola treba otpustiti do poslednjeg coveka od portira i cistacice do direktora, jer ako ostane samo jedan sluzbenik zarazice nove ljude starim sistemom rada i nista se nece postici. Mora im se dati rok da sve to urade recimo 6 meseci i ukoliko taj posao ne zavrse u tom roku onda sve redom otpustiti i dovesti nove ljude.

Preporucio bi svakom arhitekti, urbanisti i gradjevincu da pre zapocinjanja bili kakvog posla dobro zasednu za kompjuter i odu preko Google Eartha da pogledaju kako su recimo Amerikanci, Englezi, Nemci, Holandjani, Francuzi resili i po kakvom urbanizmu grade gradove i mesta, kako uredjuju okolni prostor i kako to izgleda iz vazduha. Ovo kod nas je stihijska gradnja turskog tipa i sa tim se jednom mora stati i krenuti u smislenu gradnju.

Kod nas nema tradicije ali koliko vidim gradnja montaznih kuca je i jeftina i vrlo efikasna kada je usteda energije u pitanju pa bi proeporucio gradjevincima da malo vise se pozabave takvom gradnjom jer je i brza i jeftinija. Morao bi se doneti propis o gradnji energetski efikasnih stanova gde bi potrosnja energije za zagrevanje ili hladjenje bila veoma mala i to bi znacajno uticalo i na potrosnju elektricne energije u letnjim i zimskim mesecima. Danas o tome niko ne vodi racuna, poneko stidljivo prica ali konkretnog dela nema. Zakon o energetski efikasnim stanovima i kucama se mora doneti u roku od 9 meseci.

Zakonom se mora definisati i kako se recimo kuca ili neki drugi objekat moze graditi pa tako cim se ozida kuca prvo mora da se uradi spoljna fasada pa se tek onda ugradjuju prozori i kuca sredjuje iznutra. Naime, kada putujete Srbijom svi mi smo navikli pa i ne zapazamo vise toliko da daleko vise ima kuca koje nisu sredjene nego kuca koje su sredjene. Posledica ovoga Zakona bi bila da nam Srbija bude daleko lepsa jer nebi bilo nezavrsenih objakata. Ako kuca ima fasadu ona je za nas spolja zavrsena kuca. Ovako imamo utisak putujuci kroz Srbiju stalne neke nedorecenosti. Sve kuce i svi objekti koji su uz put se moraju zavrsiti i da imaju spoljnu fasadu. Dati vlasnicima neki odredjeni rok da to zavrse, bilo to 5 ili 10 godina. Uglavnom u ovaj problem se mora uci i traziti resenje. Mozda moje resenje nije dobro i svaki predlog bi dobro dosao.

Danasnja situacija gde investitori grade stanove a ne obezbedjuju za te stanove podrumske prostorije i najmaje dva, tri ili vise parking mesta  mi je neshvatljivo i odmah u bliskoj buducnosti se mora doneti Zakon o gradnji stambenih i poslovnih objekata po kome svaki stan mora da dobije uz sebe i podrumske prostorije i dva, tri ili vise parking mesta. Kada se kaze kupujem novi stan pod tim se automatski podrazumeva da ste u sklopu stana dobili i podrumske prostorije i dva, tri ili vise parking mesta. Svaka prevara investitora oko prodaje stanova ili da se investotor usudi da jedan stan proda dva puta bi bila najrigoroznije kaznjena: automatsko hapsenje, uz obavezno oduzimanje sve imovine, te velike krivicne kazne ne manje od 15 godina zatvora i zabrane obavljanja bilo kakve privatne delatnosti u buducnosti. Pa ko voli neka izvoli.

Imali smo situaciju sa jednom gradjevinskom firmom koja je u proslosti bila velika i koja je kupljena zbog imovine ili je kroz cenu kupovine poklonjena, gde su radnici mesecima strajkovali a mediji se nisu usudili da o tome izvestavaju jer je vlasnik blizak sadasnjim strukturama vlasti. Ovde cela nacija treba da umre da bi jedan covek zaradio. Zeleznicka pruga je ako se dobro secam dva meseca bila blokirana i zamislite apsurda, drzava je htela da podnese krivicnu prijavu protiv organizatora strajka dok vlasnik firme koji nije isplacivao LD nije imao niti dan danas ima bilo kakvu odgovornost. Odgovara onaj ko radi i nema hleba da jede a onaj koji je pravi krivac strajka nema nikakve odgovornosti. E, to tako ukoliko se ovaj program prihvati u buducnosti nece moci.

Nijedna nasa privatna gradjevinska firma nije u stanju da konkurise za bilo koji posao u inostranstvu, dok su nase drustvene firme do 1992 godine konkurisale i dobijale poslove po celom svetu. Drustvene mogle, privatne ne mogu. I onda mi neko kaze ono vreme nije valjalo odnosno da drustvena svojina ne valja. Ne valjaju ljudi koji su je vodili jer ima mnogo primera uspesne drustvene svojine.

Da bi gradjevinarstvo zivnulo i narod se zaposlio prvo je potrebno da drzava od propalih firmi osnuje novu firmu u drzavnomn vlasnistvu te krene u realnu izgradnju puteva, mostova gde bi drzava bila garant a ne banke kao danas.

Neshvatljivo mi je da rekonstrukciju "Gazele" dobija "Strabak" a poslove izvodi “Mostogradnja” da most preko Ade Ciganlije dobila "Alpina" a gradi je “Mostogradnja”, zar drzava nije mogla da da garanciju za “Mostogradnju” da ona dobije te poslove a drzava uzme sebi taj deo novca koji je i koji ce dobiti Strabak ili Alpina. Ta drzavana firma mora da ugovara poslove kako u Africi tako i u EU. Poslovanje “Strabaka” i “Alpine” mora da bude pedmet policiske istrage i ko se tu obogatio od nasih ljudi a koji je ucestvovao u dodeli posla.

Recimo sa Nemackom i Holandijom ako se ne varam Srbija ima DETASMAN da nase firme mogu u gradjevinarstvu da ugovaraju i izvode poslove legalno i po za nas veoma pristojnim cenama u tim zemljama a mi toliko nezaposlenih gradjevinaca imamo. Preko ovoga Detasmana su se vec mogle vani zaposliti hiljade nasih gradjevinaca. Privatan sektor ocito za takav posao nije sposoban ili zainteresovan ali ako mozemo zaposliti ljude dovoljno je da drzava ne zaradi niti jedan dinar, bitno je da ljudi imaju posao i da te devize dolaze u zemlju. Ministarstvo privrede danas nudi 5-10 hiljada evra strancima ako ovde otovore pogon za svakog novozaposlenog ali isto tako mora da ponudi svakoj firmi koja moze da zaposli i svakom seljaku ako nekoga zaposli da radi kod njega da smo svi u istoj ravni.

Cuo sam, doduse ne znam i dali je to istina da postoje i tecnosti koji sluze kada se recimo uradi jedna fasada na zgradi da se ta fasada premaze tecnoscu koja je prozirna i na koju ne moze da se hvata smog ili smog koji se uhvati se opere prvom kisom. To bi jako pomoglo kod nas u gradovima da se fasade premazu tom tecnoscu. Tada bi nam gradovi bili uvek beli a ne kao sada kada se prodje recimo Karadjordjevom ulicom u Beogradu gde su fasade gotovo crne.

Danas, veliki problem u gradjevinarstvu je korupcija pri dodeli tendera posebno onih koje finasiraju drzavne institucije od opstina do republickog nivoa. Koliko sam imao prilike cuti od privrednika korupcija se krece ponekad i do preko 50%. Da bi se sistem korupcije znacajno suzbio smatram za potrebno uraditi sledece.

Prilikom raspisivanja tendera za bilo koji gradjevinski poduhvat od strane bilo kog drzavnog organa ili fonda odmah da se otvori i web sajt te da se na njemu odmah objavljuje i tender i skenirane ponude firmi izvodjaca radova. Tada bi i javnost imala nacin da vidi dali je i najbolji ponudjac dobio posao ili najpovoljnija ponuda ima manjkavosti tipa da recimo ne daje ponudu za neke stavke te ja konacan iznos ponude manji od ostalih pa se ide na dodatne radove cija cena posle prevazilazi cenu najpovoljnije ponude. Cena tih dopunskih radova bi morala da bude manja za onoliko procenata koliko je i ponuda manja od prve najpovoljnije ponude.

U finansijskom pogledu bi se vodila veoma tacna i precizna evidencija kako uplata tako i isplata za taj projekat da se javno u svakom momentu moze videti sta je kome i koliko placeno ili dali drzava ili narucilac posla ispunjava svoje obaveze prema izvrsiocima radova. Svaki prihod, na posebnom racunu otvorenom u te svrhe mora da bude objavljen na sajtu kao i svaki trosak ili placanje u roku od 24 sata. Probijanje prijavljivanja roka od 24 sata na sajtu bi za sobom povlacilo strahovite kazne za odgovorno lice. Svaka privremena situacija izvodjaca radova bi bila skenirana i objavljena na sajtu kao i izvestaj o toj privremenoj situaciji od strane nadzornog organa. Rok za overu ili odbacivanje dela privremene situacije bi bio recimo 7, 10 ili 15 dana od dana prijema privremne situacije. Probijanje ovoga roka bi takodjer za sobom povlacilo strahovitu kaznu za nadzornog organa.

Po zavrsteku gradjevinskog posla sajt bi bio dostupan javnosti narednih recimo 10 godina.

Beograd i njegova buducnost

Sto se tice grada Beograda kao nejveceg grada i prestolnice Srbije u njega se mora planski ulagati, postaviti mu cilj i krenuti u realizaciju toga cilja. Postavio bih srednjorocni cilj od 30 godina da Beograd bude u buducnosti jedan od najvecih svetskih centara trgovine, turizma i bankarstva.

Prvo se mora konacno zavrsiti obilaznica oko Beograda ne samo od Orlovace do Bubanj Potoka nego i dalje preko Lestana na Pancevacku stranu te preko Borce izvrsiti spajanje sa ovim "kineskim" mostom u izgradnji da se napravi pun krug. Pod hitno ali bas pod hitno krenuti u gradnju drugog i treceg mosta preko Dunava kao i tunel ispod Dunava i to drugi most u obliku slova Y, prvi pravac ispod Kalemegdana na Ratno ostrvo, drugi pravac sa Novog Beograda od Usca na Ratno ostrvo a potom jedan most na drugu stranu Dunava, treci most od Zemuna ispod "Lida" pa na drugu stranu Dunava. Ratno ostrvo treba izdici iznad Dunava zbog poplava, nasuti ga sa dovoljno peska i krenuti u gradnju svetskog trgovinsko finansijskog centra sa visokim zgradama. Mozda sada zvuci megalomanski ali vreme radi za nas i pripremimo se za to vreme. Krenimo mu u susret, krenimo kreirati a ne cekati buducnost. Raspisimo tender da vidimo ima li interesenata.

Takodjer se mora krenuti i  u gradnju dva pesacka mosta Novi Beograd - Ada Ciganlija. Tim mostovima bi se Novi Beograd spustio na Adu. Moje je misljenje, ne stojim da sam u pravu da bi i Zoloski vrt trebalo prebaciti na Adu Ciganliju. Nije mesto zoloskom vrtu na Kalemegdanu. Ipak je Kalemegdan istorija Srbije i Beograda. Kalemegdan renovirati u svoj nekadasnji davni izgled.

Metro mora da se pokrene i zavrsi, nije bitno toliko ko ce ga graditi, bitno je da se zavrsi. U Beogradu saobracajni kolaps je svakodnevan i niko ne racuna u tom kolapsu koliko se goriva bespotrebno potrosi. A to gorivo kosta jer ga uvozimo i za njega dajemo devize.

Beograd mora da predje na drugu stranu Dunava i da tamo krece gradnja novoga naselja. Naravno da bi se to gradilo potrebne su pare. Pare treba traziti od onoga ko ih danas ima a to su rusi i kinezi. U obliku realnih kredita, zajednicko ulaganje. Zajednicko ulaganje nam najvise odgovara. Gradjenje okolnih neselja mora da bude u novim propisima o sirini puteva.

Potpuno mi je nelogicna gradnja skupih i velikih kuca i naselja sa uskim ulicama. Nase arhitekte bi morale da malo pogledaju kako se kuce grade a ne da daju projekte kuca koje su velike i neupotrebljive. Da pitanje iskoriscenosti unutrasnjeg prostora bude prvo pitanje. Ovde se moramo ugledati i kopirati zemlje zapada. Nije sramota kopirati, sramota je videti, hvaliti a neprimeniti. U buducim gradnjama treba dobro oprezovati visak stambenog prostora. Jer ne znaci nista graditi a nikada ne zavrsiti neku kucu koja sve vreme posle lici na strasilo. Meni licno su lepa naselje tipa engleskih kuca, ceo niz potpuno spolja istih kuca samo se broj razlikuje, spolja male kuce a unutra potpuno iskoriscen prostor, sa malim placem oko kuce.

Sto se tice Avale i Ade Ciganlije kao mesta za vikend cini mi se da im nedostaje uredjenje po jedno stotinjak natkrivenih stolova i rostilja gde bi gradjani mogli da dodju na piknik i provod vikendom. Da nebi ispala beogradizacija Srbije sta i kako raditi glavni grad o njemu pisem jer u njemu zivim a od Vas ocekujem da predlozite kako Vas grad da se preuredi u buducnosti. O tom ne mogu da pisem jer ne zivim u Vasem mestu i ne znam mogucnosti vaseg grada ili naselja.

Srbija ima specificnu nosnju i jaku narodnu tradiciju ali u Beogradu nema recimo jednu cistu etno ulicu gde bi bile prodavnice narodne nosnje kao i etno restorani, njena narodna nosnja i tradicija bi bile istaknute svakom strancu. Danas kada stranac dodje u Beograd sve njegove znamenitosti mozete strancu da pokazate za jedno pre podne. Nekada je postojao i radio brzi brod na relaciji Beograd - Djerdap. Bila bi to lepa turisticka atrakcija. Pored Dunava bi se mogla napraviti i ulica srpskih sportskih velikana da svaki od njih dobije recimo po jedan objekat u kom bi bio recimo restoran ili neki drugi objekat.

Beogradski sajam je potrebno iseliti recimo na lokaciju ka Aerodromu izmedju zeleznicke pruge i autoputa i napraviti jedan od najsavremnijih sajamskih prostora u Evropi. Prostor danasnjeg sajma kao i zeleznicke i autobuske stanice iskoristiti za gradnju visokih zgrada u komercijane svrhe za predprostor svetskom trgovinsko-finansijskom centru koji bi se gradio na Ratnom ostrvu. Posebnu paznju staviti na parking mesta da ima dovoljno parking mesta. Sa druge strane Dunava krenuti ka Borci krenuti u izgradnju stambenog i industriskog naselje.

Srbija mora da krene u izgradnju autoputa Mali Pozarevac - Prijepolje, jer uz put ima dosta inetersantnih mesta. Topola je sediste srpskih kraljeva i Oplenac se svakom turisti mora pokazati. Topola je vocarski kraj i to svaki turista treba da vidi. Zlatibor je odlicna destinacija. Magistralni i lokalni putevi su nam u jako losem stanju. Posebno bi naglasio lokalni put Beograd - Novi Sad. Toliko imamo lokalnih puteva gde zive seljaci koji su potpuno zapusteni i napusteni, sta radi vojna direkcija moze li se njihova mehanizacija upotrebiti za popravljanje ovakve situacije i puteva. Ne vredi samo sedeti i cekati. Svaka kuca na selu u kojoj neko zivi mora da ima struju, telefon i prilazni put, svaka. Da se nebi vrsilo napustanje sela smatram za potrebno da se ljudi koji zive u nekima selima i naseljima oslobode placanja struje ili recimo po stanovniku dobiju recimo 500 kilovata struje dzaba.

Kadrovi Urbanistickog Zavoda Beograda nemaju viziju sta i kako dalje, kao i gde i sta graditi. Danas vec imamo trzne centre koji propadaju a odobrenje za tu gradnju je davao Urbanisticki zavod Beograda. Zasto nisu razmisljali kada su davali odobrenja dali ti centi u buducnosti imaju perspektivu da ljudi ne bacaju pare u gradnju objekata koji nemaju perspektivu. Sta sada raditi sa tim centrima, da zvrje prazni. Ovo je vrlo ozbiljna tema.

Zaustavljanje beogradizacije Srbije, jer u poslednjih 20 godina mnoga sela su se u potpunosti ugasila a i mnogi gradovi i provincije su se u stanovnistvu smanjili. Stoga svaka nova proizvodnja koju bude pokretala drzava ce se prvenstveno graditi bas u tim naseljima da bi sela ozivela manji gradici prodrmali i da se zaustavi dalje naseljavanje Beograda, Novog Sada i Nisa.

Predlozio bi jednu ideju za gradnju dva mosta preko Dunava i to: Gornji most kod Lida i Donji most na Uscu. Most od Zemuna ka Lidu na Ratnom Ostrvu bi bio da kazem jedan most koji bi vodio dalje na drugu stranu Dunava a ovaj Donji most u obliku slova Y bi bio od Usca sa strane Novog Beograda na Ratno Ostrvo i drugi krak mosta od Kalemegdana na Ratno Ostrvo a potom dalje na drugu stranu Dunava jedan most. Ovo se moze izfinansirati na sledeci nacin: Skupstina grada Beograda donosi odluku o placanju nove takse ciji iznos bi bio ravan taksi koju svaki privredni subjekat (banka, preduzece, preduzetnik, drzavne kompanije, nevladin sektor, udruzenja itd..) mesecno placa banci na ime provizije na poseban racun za gradnju mostova. Zbirno gledajuci to nisu male pare. Tu uplatu bi automatski vrsila Banka. Privredni subjekti osnovaju Upravni odbor za gradnju mostova koji bi preuzeo dalju realizaciju. Upravni odbor bi imao 15 clanova iskljucivo privrednika koji placaju tu taksu. Posle dve godine bi se birao novi Upravni odbor i glasanje za novi Upravni odbor bi bilo samo izmedju privrednih subjekata. Privredni subjekti se obavezuju na placanje takse do okoncanja gradnje mostova. S druge strane bi recimo "Mostogradnja" mogla da dobije posao gradnje tog mosta za novac koji se bude mesecno prikupio. Projekat izgradnje mosta bi besplatno uradili profesori i asistenti beogradskog Gradjevinskog i Arhitektonskog fakulteta. Nadzorni organ bi bio imenovan od strane gradjevinskog fakulteta i za svoj rad bi odgovarao Upravnom odboru. Grad Beograd bi odobrio tacne lokacije gde bi krenula gradnja i izdao za to potrebne dozvole. Obavezno bi se napravio web sajt na kome bi bilo jasno naznaceno koji privredni subjekat je i koliko dao para a bio bi prikazan i svaki prispeli trosak kroz skenirani racun ili privremenu situaciju tako da bi knjigovodstvo bilo javno i do jedne pare precizno. Jedna nepreciznost u finanasijama bi automatski dovodila do smene Upravnog odbora bez prava na reizbor bilo kog clana. Da bi se recimo smanjili troskovi gradnje moze se organizovati i nabavka repromaterijala a da se placa samo radna snaga firmi izvodjacu radova. Moglo bi se recimo u gradnji mosta raspisati konkurs firmama ko vise da novca da ce posle imati pravo na besplatnu reklamu na mostu recimo 5 ili 10 godina. Svaka ideja organizacije ove ili neke druge je dobrodosla.

Sta bi postigli ako bi krenuli u realizaciju ove ideje.

Kako situacija danas stoji svi privredni subjekti gube vreme na sopstvenom prevozu i prevozu roba po Beogradu jer je veliko opeterecenje saobracaja a posebno ako neko treba da ide ka Zrenjaninu od Zemuna ili Novog Beograda. Skoro sam racunao vreme i ono je u proseku preko pola sata da bi se iz Zemuna doslo do Borce. Za tih pola sata vozilo potrosi nepotrebno nekoliko litara goriva vise nego da ima mogucnost da postoje ovi mostovi i da preko njih prelaze. Kada se sabere mesecno bespotrebno utroseno gorivo iznos ce biti veci od navedene takse koju bi taj privredni subjekat trebao da plati mesecno. Situacija kakva je danas ti mostovi nece biti sagradjeni za narednih 100 godina i taj privredni subjekat ce imati za to vreme ogromne gubitke i skok troskova. Ako danas krene da placa taj privredni subjekat ce imati za 10 godina mogucnost prelaska preko tih mostova i nece trpeti posle 10 godina vise nikakve povecane troskove niti gubitke. Danas se cisterne goriva dnevno gube na cekanjima u kolonama sto bi onda bilo izbegnuto. A samim tim bi bio i manji uvoz nafte za preradu goriva i maziva.

Gradnja tih mostova zaposljava neke ljude i pokrece neke druge grane i tamo ljudi dobijaju posao. Sa druge strane Duvana na Borcanskoj strani bi se dobili odlicni placevi za gradnju stambenih i industriskih naselja a svega bi bili udaljeni od centra grada nekoliko kilometara. Drzava Srbija ili grad Beograd nece imati kredita, nema kamata niti bilo kakvih finansijskih obaveza. Beograd dobija dva mosta za dzaba. Ovaj cukaricki most cemo otplacivati decenijama i decenijama.

Ratno ostrvo koje je danas gledajuci sa ekonomske strane potpuno beznacajno ce poceti jako da dobija i na znacaju i na ceni.

Kome ovaj sistem gradnje nece odgovarati i ko ce biti protiv njega. Prvenstveno oni koji su ugovorili i potpisali gradnju mosta preko Ade od Cukarice ka Novom Beogradu jer ce se ovde videti stvarna cena gradnje mosta a verujem da ce oba mosta po ceni biti daleko ispod ovog cukarickog mosta.

Moj predlog je da to budu lepi i skromni mostovi na stubovima.

Ovaj predlog za gradnju mostova je napisan i dodan ovom Predlogu Ekonomskog Programa polovinom juna 2011 godine.

Hemiska industrija.

Gotovo ne postoji nijedna ozbiljnija firma koje se bavi hemiskom industrijom a da je u srpskim rukama i srpskom vlasnitvu a da je vredna pomena. Sva veletrgovina hemiskim proizvodima je takodjer u rukama stranaca. Srpske hemiske firme su prosto rasturene i usitnjene i zavisne u sopstvenoj zemlji od stranaca, ne vide na duze staze. Izvozi tih firmi su samo u zemlje u blizem okruzenju i to na sitno onima koji su trenutno gori od nas. Potpuno smo rastureni i nije ni cudo sto su nam ulazni troskovi u proizvodu veci i to nam obara konkurentnost proizvoda i firmi.

Resenje bi bilo u ukrupnjavanju srpskih kompanija i stvaranje jedne vece i snaznije kompanije na Balkanu a za to imamo sve preduslove, imamo i prostor i opremu i kadrove ali sve se to mora uklopiti u jednu celinu, organizovati, te drzava ce stoga i da pokrene inicijativu za osnivanje jedne takve kompanije i ako bude bilo potrebe da da i pocetna sredstva u obliku kredita recimo 30 ili 50 miliona evra.

Da navedem samo jedan primer. Srbija godisnje uveze oko 950 tona Glicerina u buradima od po 250 kilograma te se to dalje distribuira. U buducnosti ako bi bilo potrebe da se uopste taj Glicerin uvozi, uvozila bi ga ta kompanija i to u cisternama gde bi mu cena bila niza za neki procenat. Imamo u Novom Sadu a i u Beogradu firme koja rade metalnu burad i ta firma bi dobila posao za proizvodnju tih 420 buradi. To vec zaposljava neke ljude na proizvodnji tih buradi u odnosu na danas. Potom ta burad moraju i da se prevezu i neki prevoznik bi dobio posao. Potom u tu burad bi se sipao taj Glicerin gde bi opet neki ljudi dobili posao. Tako se vrsi zaposljavanje. A zaposljavanje naroda je osnov opstanka drzave. Takva firma bi mogla onda da snabdeva po nizim cenama i okolne zemlje kao i sire da se pojavljuje na evropskom i svetskom trzistu.

Gotovo sva hemiska industrija se proizvodi u Kini ili Indiji ili u ostalim azijskim drzavama i u cisternama kontejnerima se izvozi u zemlje EU koje je prepakuju i kao takve prodaju nama. Zasto mi moramo da placamo taj reket, zasto mi direktno ne uvozimo i radimo to i sami. Imamo inetrnet a i ambasadu moramo da stavimo u pun pogon. Stotine proizvoda mozemo da uvozimo u velikim pakovanjima da nas narod zaposlimo na prepakivanju i da te proizvode kao nase prodajemo. Niko pojedninacno danas od srpskih privrednika za ovako nesto nije sposoban a svakim danom stranci sve vise jacaju a mi u odnosu na njih slabimo.

Svim firmama koje se bave proizvodnjom hemikalija i hemiskih proizvoda bi bilo ponudjeno da se ukljuce u tu novu firmu. Hemiske firme koje se trenutno bave proizvodnjom bi se takodjer ukljucile u ovu novu hemisku firmu i svaka od njih bi dobila deo posla.

Neshatljivo mi je da recimo danas Srbija uvozi kalcijumova jedinjenja a da tog kalcijuma ili kamena imamo u okolini Arandjelovca koliko nam treba. Potrebno je samo mali napor od drzave da inicira jedan sastanak tehnologa i pokrene se jedna hemiska fabrika za proizvodnju kalcijumovih jedinjenja. Ima li ko da o ovome razmisli u Srbiji. Ovo je samo jedan mali primer kako bi trebalo da se ide.

Mora da se vidi sta je bilo sa firmom “DUGA”, povratak proizvodnog procesa ili oduzimanje poslovnog prostora danasnjem vlasniku. Nije mu firma prodata da bi on ugasio proces proizvodnje i uzeo trziste. Nama takvi investitori nisu potrebni. Mora se videti i sta je sa ostalim hemiskim firmama i ko je za to odgovoran ako ne rade.

Elektroindustrija

Nekada je Srbija imala jaku elektonsku industriju danas ona prakticno i ne postoji a imamo i profesore na fakultetima i dobre elektroinzenjere i dobre radnike u toj oblasti a ima i sta da se radi, dovoljno je danas samo pogledati u Carinu sta je to sto se uvozi i krenuti u tu proizvodnju. Danas je Elektronska Industrija Nis prakticno ugasena, radnici na ulici i ko ima srece na gradjevini i svi nesto cekaju a sta cekaju. Cekaju da drzava ucini nesto a drzava to ocigledno nece da uradi jer nema ni znanja a sto je nejgore ni volje, ni kadrova za tako nesto. Ono sto drzava danas moze da uradi jeste da da nalog profesorima i studentima na Elektrotehnickom Fakultetu da pogledaju sta je to sto bi mogli sami da radimo i da krenu a onda drzava finansijski pomogne da se uradi ozbiljan pogon i na taj nacin se krene u zaposljavanje naroda. Sve sirovine u toj oblasti se lako mogu naci i uvesti a sklapanje uraditi ovde. Danas postoji internet i preko interneta se moze naci sve, stoga internet treba koristiti do maksimuma.

Nas covek Srbin u Nemackoj je svetski strucnjak za baterije ali niko od Predsednika Srbije ili Predsednika Vlade Srbije nije otisao do njega i ponudio mu da tu proizvodnju ovde preseli i recimo ponudio mu iste uslove ko sto su dati Gorenju. Jel se mi to stidimo nasih ljudi. Jel to nasi ljudi ne znaju.

Nas covek je napravio skener za otkrivanje ekspolziva i radi ga vani. Kako ne pade na pamet recimo Predsedniku Srbije da ode do tog coveka i ponudi mu da ih proizvodi u Srbiji pa da nasa drzava bude zemlja porekla tih skenera.

Uzmimo samo jedan primer klima uredjaji. Mi gotove klime uvozimo i dajemo veliki novac za to gledajuci na godisnjem nivou. Samo je potrebna necija inicijativa a to bi mogla drzava da uradi da se krene sa prvo sklapanjem klima uredjaja u Srbiji gde bi neke ljude i zaposlili. Danas tehnologija proizvodnje nije neka nepoznanica a mi imamo jeftinu radnu snagu koja je na novou ispod recimo Sangaja pa i mi mozemo da budemo jeftiniji i od kineza a imamo i dobre strucnjake na fakultetima gde mozemo da proizvedemo i vrhunski kvalitet. Mi u pocetku tu klimu mozemo ovde da uvozimo i u delovima i prevoz je daleko jeftiniji nego prevoz sklopljenih klima kako je danas. Samo je potrebno ovu ideju inicirati, naci zainteresovane i krenuti. Ovo je jedna od tema o kojima treba razmisljati i raditi na njoj.

Realno je za ocekivati da Srpskoj privredi u bliskoj buducnosti krene daleko, daleko bolje nego zemljama u EU i u nasem okruzenju jer imamo za pojam kapitaliste sa zapada jeftinu radnu snagu a tu smo na koridoru 10, na Dunavu i mi to moramo sada dobro iskoristiti jer necemo bas imati mnogo vremena za tako nesto.

Treba ocekivati da ce se u narednom periodu preostale proizvodnje seliti iz zemalja zapada u zemlje gde je plate radnika nize sto nama trenutno ide na ruku ali isto tako moramo racunati da cemo imati u buducnosti i veoma jaku konkurenciju po tom pitanju u zemljama Azije te se mora voditi sto vise racuna da sto vise bude mesovitih investicija gde bi pored privatnog vlasnistva bilo i drzavno vlasnistvo ako bi doslo do zelje za seljenjem da drzava moze da nastavi tu delatnost i da dobija deo profita kod nas u zemlji ili u inostranstvu. I sto je za nas najvaznije nemamo bas mnogo vremena da ovu trenutnu povoljnost iskoristimo.

Metalopreradjivacka industrija

Drzava mora veoma aktivno da se ukljuci u fabriku IMT za proizvodnju traktora i da prosiri program na proizvodnju kombajna, preuzeti ZMAJ-ev program, nikakvo iseljavanje sa Novog Beograda jer sta ce raditi stanovnistvo ako se pretvori u stambeno naselje, to bi bilo nekoliko hiljada stanova ali kako onda stanarima naci posao. IMT treba da ostane u drzavnim rukama. Prosirivanje i na druge programe kao sto je gradjevinarstvo, bravarsku radionicu, proizvodnju alata za gumu, plastiku i pet ambalazu te za ostale potrebe. Takodjer proveriti dali tamo postoje mogucnost za proizvodnju materijala za montazne hale i objekate.

Ono sto je najbitnije danas za IMT a to je dovodjenje pravih trgovaca komercijalista sa odlicnim znanjem engleskog i ostalih jezika da krenu da nude svetu svoje proizvode. Od 10.000 poslatih ponuda neka jedna uspe to je ogroman uspeh.

Bio sam prosle godine u krugu te firme i prosto je za neverovati koliko tamo ima slobodnog poslovnog prostora na stotine hiljada metara kvadratnih i to tako godinama od 1992 godine punih 18 godina, nemarom i nepaznjom su izgubljene desetine i desetine miliona evra i dalje se gube.

Isto tako i IKARBUS mora da ostane u drzavnim rukama te da prati najsavremenije tehnoloske napretke u pravljenju autobusa jer samo Srbija ima velike potrebe za autobusima a o okruzenju da ne govorim. IKARBUS mora da postane jedna od najvecih evropskih kompanija, veliki proizvodjac vrlo savremenih autobusa. Uvezli smo ili platili spancima 80 miliona evra za tramvaje. Siguran sam da je bilo imalo zelje i pameti da je te tramvaje mogao da proizvede i IKARBUS. Sa sadasnjim partiskim rukovodstvom svakako ne ali sa sadasnjim strucnim kadrom svakako da. Zasto se bacaju tolike pare a toliko nezaposlenog naroda. Isto tako se u IKARBUSU mogu raditi i trolebusi. Imamo mehanicare u GSP koji mogu ukazati na slabe tacke, imamo strucne i obrazovane kadrove u IKARBUSU, uzeti jedan stari tramvaj ili trolejbus i rastvaiti ga na delove i tako doci do potrebnog znanja, to nije problem kod organizovanih ljudi. Kod neorganizovanih ljudi najlakse je okrenuti se na uvoz.

Skoro sam gledao kontejnere za prevoz tecnosti pa sve su to proizvodi koji mogu masovno da se rade u Srbiji. To moze da se radi i iznajmljuje drugima i da se uzimaju pare na tome. Na stotine praznih pogona danas zvrlje a radnici lutaju jer nema nikakve organizacije da im pomogne. Sve su to poslovi koji mogu da se rade u tim firmama.

Danas kada vise nista nije problem proizvesti, sve opreme i tehnologije su nadohvat ruke mi recimo uvozimo kombi volila. Karoserije za taj isti kombi se rade za vise proizvodjaca na jednom mestu i to mozete da vidite cim uporedite dva kombija iste godine proizvodnje od dva razlicita proizvodjaca. Ako se ne varam 4 razlicita proizvodjaca koriste iste karoserije. Mi danas ne radimo vise kombije jer su neisplativi i po kvalitetu daleko iza evropskih proizvodjaca, sporiji, bucniji, losijeg dizajna. Zasto se niko ne seti da i mi trazimo da radimo te kombije i platimo proizvodjacu karoserije koliko kosta karoserija, proizvodjacima ostatka opreme koliko ta oprema kosta, proizvodjacima motora i menjaca koliko to kosta i onda ih sklapamo ovde u Srbiji a potom vremenom da osposobljavamo jednu po jednu firmu kod nas da rade te delove umesto da uvozimo te delove i tako krenemo u zaposljavanje nase radne snage. Vremenom ce mozda a siguran sam da hoce i te firme nekome neke delove da prodaju i vani u izvoz. Jesmo li mi toliko glupi i nesposobni ili smo neorganizovani. Ja stojim iza toga da smo mi samo jako neorganizovani. Koliko bi samo zaposlili nasih ljudi a da drzava pospesi prodaju recimo subvencionise ta vozila ili smanji porez na njih. Ovako samo kombije uvozimo a ovako bi nesto uvozili a nesto i zaposlili naroda ovde u Srbiji. Moj cilj je i proizvodnja i izvoz. (Ideja o proizvodnji kombija i manjih teretnih vozila pridodata ovom Predlogu Ekonomskog Programa krajem Jula 2011).

Tekstilna industrija

Takstilna industija je danas u potpunom rasulu a pre je zaposljavala ogroman broj radnika. Tekstilnu industriju su unistile dobrim delom sankcije a potom je izlozena jeftnijoj i nekvalitetnoj kineskoj proizvodnji i to u momentu kada je standard stanovnostva bio jako slab sto je jos vise doprinelo njenom unistavanju. Sem ovih teskoca kao losa pojava sankcija se pojavio i nekvalitetan kadar a kadrovi koji su nesto i vredeli su se rasuli po malim fimama i tako nestali. Ono sto je jos pogubnije za tekstilnu industriju je da je ovaj period od 20 godina veoma znacajno oslabio i kadrove u proizvodnji tako da moze se reci da je tekstilna industrija dobro upropascena.

Imao sam prilike da vidim i proizvode nasih firmi koje su opstale u sankcijama i koje su radile uzorke za ino kupce i bio sam jako iznenadjen i odlicnim kvalitetom uzorka kao i jeftinom cenom koja je bila jako povoljna i nije mi bilo jasno zasto mi te proizvode ne radimo ovde po tim cenama. Pa da radimo po tim cenama mi bi ugasili svu jeftinu kinesku robu ovde. To je nasa sansa i drzava ce morati da ulozi i sredstva i napor da se tako nesto radi u buducnosti. Tekstilnoj industriji su najpotrebniji sposobni trgovci koji bi sutra dolazili iz trgovacke akademije da joj pomognu jer los rezultat tekstilne industrije je u stvari los rezultat trgovaca koji u njoj rade. Ne znaju strane jezike, ne poznaju ino trzista, ne razumiju nove relacije danas i ne poznaju ni domace trziste. Rezultate neznanja vidimo danas u zatvorenim pogonima. Ova situacija se mora drasticno izmeniti, i drzava ce tome posvetiti posebnu paznju jer tekstilna industrija zaposljava veliki broj ljudi.

Omladina

Obzirom da nam je omladina posebno leti bez posla da medju omladinom vlada misljenje da Srbija i nije drzava, da se omladina oseca napustenom potrebno je da se svake godine po zavrsetku skolske godine organizuju Omladinske Radne Akcije. Danas ima toliko mesta gde nema novca a omladina je bez posla, tumara gradovima i potrebno je ponuditi toj istoj omladini da "zavoli" svoju zemlju tako sto ce je uredjivati, posumljavati, cistiti, farbati, graditi brane da se reke ne izlivaju, na taj nacin ce bezati od droge, dangube, kompjuterskih igrica, videce neki smisao zivota, zavolece svoju zemlju, osecace je kao svoju imovinu, nece o njoj lose pricati. Pocece da veruje u svoju zemlju a to je najbitnije. Toliko napustenih sela i ostarelih domacinstava i ta omladina moze da pomogne tim ljudima da oberu plodove da ti plodovi ne trunu i ne propadaju. Jednostavno se ne sme dozvoliti da jabuke, kruske, sljive i ostalo voce i povrce ostane neobrano ili povrce neizvadjeno iz zemlje.

Ekonomski institut

Ekonomski institut bi trebao biti pod upravom ministarstva privrede. Zaposljavanje iskljucivo mladih i strucnih ljudi potpuno neopterecenih strancarenjem nego profesionalci u ekonomiji. Ekonomija je svakodnevni realan zivot i to mora da bude njihov moto. Toliko samostalnih da ne postoji mogucnost da neko od njih moze da dobije otkaz ili snosi posledice ukoliko iznese svoje misljenje a ono odudara od zvanicne politike.

Funkcije ekomomskog instituta.

Preko ambasada treba da dobijaju informacije o stanju privreda u svetu od: budzeta, dugovanja ili suficita, imena najbogatijih ljudi i kompanija, prirodnih resursa, potreba i kretanja privrede, prioriteti te privrede te predvidjanje kretanja ekonomije u svetu i drzavama pojedinacno, kao i predlaganje Vladi Srbije mera za brzi ekonomski razvoj drzave Srbije.

Takodjer moraju da prate i domacu ekonomiju i na vreme upozoravaju i nude resenja za dogadjaje koji dolaze. Tom ekonomskom institutu bi se obracale i domace srpske firme kada bi ulagale svoj novac na druga trzista radi informacija o situaciji tamo.

Ekonomski institut bi izdavao i brosure o poslovanju u inostranstvu, nacinima cega se cuvati tamo, nasta obracati paznju kao i kod koga se vise informisati u tom slucaju.

Prakticno gledajuci ekonomski institut treba da bude nasa ekonomska obavestajna sluzba. Ekonomski institut bi pratio kretanja na domacem trzistu i na vreme upozoravao vladu na posledice i davao predloge za resenje situacije. Ekonomski institut bi znao preko ambasada za svaki veci posao ili ekonomsku strategiju svake drzave i na vreme usmeravao nase firme na kontakte i ljude da makar nesto ako ne mozemo sve da dobijemo u tim poslovima.

Privredna Komora Srbije

Pitanje PKS, sta sa njom, reorganizacija ili gasenje pa osnivanje nove. Sadasnja PKS ne sluzi svojoj svrsi i treba da se vidi sta sa njom uraditi, promeniti sav rukovodeci kadar, obuciti druge za sta da sluze ili ih jednostavno ugasiti, rasturiti svo to ljudstvo i iz pocetka osnovati novu sa novim ljudima jer PKS je potrebna privredi. Potrebna je iz razloga jer neko mora ovoj privredi da pomaze u informativnom smislu. Ja je sada vidim kao nesto poput drugog statistickog zavoda bez inicijative, bez organizacije, bez ideje, uljuljkanu sa lepim platama bez ikakve obaveze da bilo kome sta pokazu ili da bilo sta za koga da urade. Ne secam se da su nekada organizovali "forum sajmove" sto bi trebala da bude njihova osnovna obaveza, to je sediste bivsih i promasenih policara.

Veliki je broj ino firmi koje su trazile saradnju sa nasim firmama upravo preko PKS ali PKS to nije prosledio odgovarajucim firmama ovde tako da su to bili uzaludni pokusaji komuniciranja. Na ruskom tristu danas je velika agresivnost preduzeca iz zamalja u okruzenju ali na rafovima marketa tamo nema roba iz Srbije koje sasvim sigurno po svemu mogu da konkurisu tim proizvodima. Taj "forum sajam" zamisljam kao sajam srpske proizvodnje i na njemu mogu da ucestvuju samo firme koje imaju svoju proizvodnju u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Makedoniji. Sa ruske strane je potrebno do tog vremena da se obezbedi dolazak vlasnika veleprodaja, direktora trgovackih kuca i svih zainteresovanih. Ovakav sajam bi trebao da postane tradicionalan. Ovakve “forum sajmove” moramo posle organizovati u svakoj pauzi redovnih sajmova na Beogradskom sajmu sa drugim delegacijama privrednika iz svake zemlje sveta. Mi danas ne znamo gde se sta prozvodi i sta se gde trosi. Ovakvi sajmovi bi nam mnogo pomogli, otvarala bi se kako nova trzista tako i novi povoljniji dobavljaci repromaterijala. PKS ima veoma malo predstavnistva u inostranstvu valjda tako misle da treba a potrebna je kompletna reforma PKS od nacina izbora do sistema razmisljanja i rezonovanja. Ovakva kakva je danas PKS nije sposobna za organizaciju tako velikih i ozbiljnih skupova i sajmova.

Sajmovi

Zgrade i imovina sajmova ostaju u drzavnim rukama i dovodjenje sajmova na visi nivo kao i snizvanje cena ulaznica. Ulaznice su bezobrazno skupe tako da odvracaju narod od poseta i sajmovi gube svrhu ako nema posetilaca. Recimo poljoprivredni sajam u Novom Sadu je nakada trajao 15 dana, sve hale popunjene, mnogo poseta dok je danas to postalo jedno malo vasarasite od sedam, osam dana sa veoma skupim ulaznicama. U pauzi izmedju sajmova obavezno se moraju organizovati "forum sajmovi" sa ino kupcima i dobavljacima.

Luke Beograd i Bar

Sto se tice Luke Beograd to mora da bude predmet jedne potpuno nepristrasne istrage i ukoliko ima elemenata suprotnih Zakonu da se Luka oduzme i da drzavi u vlasnistvo.

Srbija kao drzava mora da ucestvuje u kupovini i preuredjivanju luke Bar za velike brodove te izgradnju i odrzavanje zeleznicke pruge kroz Crnu Goru. I Luka Bar i zeleznica Crne Gore treba da budu u vlasnistvu drzave Srbije. Ovo bi nam koristilo za kako dovoz tako i odvoz robe iz Srbije ka svetu. Zeleznicka pruga mora da bude tako uradjena da u roku od 12 sati roba prispela u Luku Bar moda da bude u Beogradu na putu ka daljim destinacijama, bez cekanja, bez zadrzavanja. Luka Bar mora da bude nejekseditivnija luka u Evropi. Ko god bude radio na ovim poslovima a ne bude ovako mislio i radio nije mu tu mesto.

Strukovana udruzenja

Takodjer Ministarstvo mora da podrzi osnivanje i angazovanje profesionalnih uduzenja recimo drustvo: tehnologa, hemicara, fizicara, agronoma, poljoprivrednih strucnjaka itd... Srbija mora da ima drustvo tehnologa i njihova funkcija bi bila da predlazu pokretanje profitabilnih poslova gradnju fabrika na osnovu carinskih izvestaja o uvozima roba. Mi uvozimo robe ali niko ne predlaze proizvodnju a upravo u proizvodnji je snaga jedne drzave. Preporucio bi osnivanje saveta tehnologa.

Inovacije i inovatori

Ovo je oblast u koju mi iskreno nismo mnogo zalazili niti obracali paznju na to ali to mora u buducnosti da se promeni. Nikada se ne zna koliko jedna inovacija moze da doprinese jednoj drzavi i mora se osnovati savet za inovacije koji bi predlagao u sta bi se trebalo ulagati. U taj savet bi usli naucnici, biznismeni.

Banke i Fondovi

Srpska Razvojna Banka. Danasnji Fond za Razvoj Srbije treba preimenovati i na trzistu nastupati kao Srpska Razvojna Banka. Pre dve godine na pocetku krize smo videli i na ceni evra osetili sta znaci nemati svoju banku kada su se odjednom banke pocele povlaciti sa ovoga trzista. Da to povlacenje nije stalo i da je nase trziste napustilo 20% stranih banaka nasa drzava i nas narod bi bankortirao. Mi moramo imati svoju banku i preko nje raditi sve vise i vise i jacati je sve vise i vise.

Danas postoji Razvojna Banka Vojvodine ali ne postoji i Razvojna Banka Srbije. Pametnom ovo vec nesto govori. Cijim parama radi ta Razvojna Banka Vojvodine. Parama koje dobija Autonomna pokrajina Vojvodina iz budzeta Srbije. Ili da budem precizniji parama svih gradjana Srbije.

Drzava mora da inicira osnivanje Srpskog investicionog fonda. U taj fond ce moci da ulazu svi gradjani Srbije kao i nasa dijaspora. Predloziti model ulaganja koji bi se stalno doradjivao. Svi zaposleni bi mesecno izdvajali recimo 5 evra u taj fond a fond bi ulagao u firme u projekte u Srbiji koji bi donosili dobit. Kada gradjanin ode sutra u penziju imao bi pravo na dividendu uz svoju penziju. Ulaganje u fond bi bilo na dobrovoljnoj bazi kada se prima plata onda se automatski po ovlascenju uplacuje iznos u fond i dobija se akcija sa svako ulaganje. Drzava bi se zalozila da sve firme koje su stale sa radom se dodele tom fondu na upravljanje. Pare bi sluzile iskljucivo za investiranje u Srbiju gde bi se posle kroz pametnu propagandu jacala kupovina domacih proizvoda jer svako ko kupuje proizvod a akcionar je fonda ima interesa da kupuje proizvode firmi cije je upravo on delom i vlasnik.

Oporezivanje Fizickog obezbedjenja lica

Fizicka obezbedjenja ljudi i porezi na obezbedjenje. Nikom normalnom ne pada na pamet da ima obezbedjenje. Obezbedjenje imaju ljudi koji nemaju cista poslovanja i koji se plase da zbog tog poslovanja mogu da dodju pod neciji udar. To poslovanje moze da bude u okviru Zakona ali ne i u okviru nekih moralnih normi i takvo poslovanje bi se moralo na neki nacin i oporezivati te poslovni ljudi u drzavi u kojoj je zabranjeno posedovanje oruzja, kriminal sveden na najmanju mogucu meru, morali bi da placaju i poseban porez a koji nebi bio jeftin. Recimo skoro je doslo do pucnjave u ulici Omladinskih brigada na Novom Beogradu gde je aktivni policajac ucestvovao u obezbedjenju jednog biznismena. Pucao je ne razmisljajuci da je to grad, da je ulica puna ljudi, da je nekoga mogao ubiti, raniti i nikom nista posle toga. E, bogami taj biznismen bi trebao da plati tu pucnjavu sa makar nekoliko miliona evra jer kako se da cuti on te pare ima pa neka neko iz njegovog obezbedjenja puca i sledeci put. To bi bio porez na raskalsno i osiono ponasanje.

Menjanje obicaja u Srbiji

Sada da se pozabavimo obicajima u Srbiji i kako neke stvari izmeniti. Obicaj je da se kada neko umre organizuju sahrane, jede na grobljima, podizu monumetalni spomenici grade kuce a na grob se ode jednom ili nijednom u godinu dana. Sve je to radjeno radi drugih a koliko to kosta niko i ne pita niti spominje. To je jedan ruzan i veoma skup obicaj koji o nama ostavlja losu sliku u svetu a ekonomski je vrlo neisplativa ili da kazem stetna. Na svakom groblju u spomenicima lezi po nekoliko fabrika. Posebno je potresan obicaj o “crnoj svadbi”.

Trebalo bi propisati jedan Zakon o sahranama kojih bi se morali pridrzavati svi u Srbiji. Prvo, sve sahrane bi se mogle odrzavati subotom ili nedeljom, neradnim danom da se ne gube radni sati. Svako groblje mora da ima kapelu i mrtvac ne sme da prenoci u kuci, cim umre dolazi lekar, konstatuje smrt, dolazi pogrebno preduzece odnosi mrtvaca i svi zainteresovani mogu da dodju na sahranu na groblje gde bi se napravio i prostor za dace. Nikakvo jednje na grobu. Nadgrobni spomenici moraju da budu svi isti, sa podacima o imenu i prezimenu kao i godina rodjenja i umiranja. Milijade evra ili hiljade fabrika su bacene u nadgrobne spomenike do sada. Ovde postavljam pitanje dali taj spomenik mora da bude od mermera ili je mermer pomodarstvo. Nikakvo sahranjivanje po njivama, ispred kuca, pored puta i slicno samo i iskljucivo u grobljima.

Danas postoji mnogo zloupotreba kada neko umre od strane sluzbi Hitne pomoci, namestaju se poslovi oko sahrana odredjenim preduzecima za provizije i ta praksa mora da prestane. Najvise se narod “dere” na rodjenjima i na sahranama jer lopovi racunaju na svest onih koji se vesele ili tuguju. To sto se desava na tim smrtnim slucajevima je strasna sramota naseg naroda i odlika niske civilizacije koja jednostavno mora da prestane. Ovo je samo jedan od obicaja koji bi trebalo preispitati i promeniti.

Takodjer se mora postaviti i pitanje kako da se odrzavaju svadbe i slave i to sve u saradnji sa crkvom, jer ovo danas je saroliko i dosta puta nelogicno a o ekonomskoj koristi ili steti i da i ne govorimo. Postoje neki obicaji koji su odlika niskih civilizacija.

Pitanje cene Vojvodjanske autonomije

Sada se postavlja logicno i pitanje Vojvodjanske autonomije u ovom programu a ja postavljam pitanje koliko to finansijski kosta ovaj narod i ovu drzavu i koji su efekti te autonimije. Nikada niko nije izisao u javnost i rekao koliko finansijski kosta godisnje administracija Vojvodjanske autonomije, koliko ide za plate zaposlenih funkcionera i sluzbenika, plata poslanika Vojvodjanske Skupstine, Vojvodjanske Akademije nauka i umetnosti, te ostale pratece administracije koja prostim okom nije vidljiva, koliki su tu materijalni troskovi, automobili, vozaci, sekretarice, telefoni, struja, voda, gorivo, koliko je to novca i sta bi se recimo moglo u Vojvodini izgraditi godisnje da recimo od svega toga nema nista. Ovo pitanje cene kostanja se mora otvoriti.

Moja je pretpostavka da bi svaka opstina u Vojvodinu godisnje mogla da dobije po jednu veoma, veoma ozbiljnu farmu ili neku proizvodnu fabriku. Ovde ne postavljam nikakakvo politicko pitanje ovde postavljnam iskljucivo ekonomsko pitanje cene kostanja svakog gradjanina Vojvodine ili Srbije i sta on dobija postojanjem ove administracije. Koliko Vojvodjanska Skupstina kosta gradjane Srbije ili gradjane Vojvodine a pre ce biti gradjane Srbije. Plate poslanika su vece nego republickim poslanicima. Koji im je efekat rada. To je dom preko koga se unovcava stranacka pripadnost bez ikakvog efekta za narod.

Zar nije sramota nasta lici put za Novi Sad preko Stare Pazove i Indjije. Konacno jednom taj put asfaltirati da lici na nesto, da bude regionalni put. Ovaj put nije regionalni put ovo je neki seoski puteljak koji ima dnevno orgoman saobracaj. Ovu demagogiju primoravanja svi na autoput konacno napustiti. Zasto se poslanici Skupstine Vojvodine ne odreknu plata i naprave taj put pa da vidmo dobre namere tih ljudi.

Mi smo jako mala i siromasna drzava za tolike administracije. Recimo drzava preko vojvodjanske vlade finansira TV Vojvodina a dali ima realne potrebe za tim. Da se razumemo zalazem se da se iz drzavnig budzeta moze finansirati samo RTS i to tri programa, Prvi za vesti iz zemlje i sveta, obrazovni i zabavni program, drugi za sport i treci za Skupstinu i privredu, sve ostalo neka bude privatno pa ko moze neka prezivi. Ovako zamlja od nekih 8 miliona stanovnika ima danas preko 300 elektronskih medija sto loklanih sto nacionalnih koji ukupno zaposljavaju preko 15.000 ljudi. Od tih 300 medija 250 je sigurno u drzavnim rukama, pa ko to moze da finasira. Sve to treba privatizovati pa ko prezivi. Ni privreda ni drzava nema koristi od njih. Vesti se cesto puta izmisljaju da bi se nesto ponudilo narodu, nesto potpuno prazno i nebitno.

Buduci rad Ministra

Cetiri puta mesecno ministar sa svojim saradnicima mora da ima sastanak sa privrednicima regiona da cuje sta ti ljudi govore i sta misle, sta ih muci i kako im pomoci. Svakog meseca sa drugim regionom. U jednom regionu ali u drugoj opstini, da cuje predloge i resenja. Ti sastanci treba da budu ne mesto govora ministra i njegovih saradnika nego mesto slusanja problema i predloga za resavanje tih problema. Do sada je praksa da na sastancima govore ministri i njihovi saradnici a za privrednike nema vremena te stoga i ministar i njegovi saradnici i ne znaju za probleme jer nemaju od koga niti da cuju za te probleme kao ni za resenja.

Akcije

Uopste, doslo je vreme kada se svi loklani opstinski poslanici moraju odreci bilo kakvih primanja u korist drzave da pokazu licnim primerom narodu na koga se pozivaju da brinu o njemu a ne o svojim licnim interesima. Mislim da je dosta ovoga dvolicja i pljacke. Vreme je da iskrene patriote preuzmu rukovodjenje drzavom. Napravimo im prostor. Lopovi ako vide da tu nema para bezace i tako cemo ocistiti politicku scenu od sljama i olosa.

Ministarstvo Privrede se u saradnji sa Ministarstvom energetike da pokrene akciju ustede elektricne energije te ce kreditirati po preduzecima moguce ustede. Danas u EU se vec postavljaju stedljive sijalice ali se o tome u Srbiji cuti, cekamo da nam neko sa strane kaze da to moramo da uradimo. Recimo u Nemackoj postoje termoelektrane koje rade na biodizel u mestima do 5.000 ljudi obezbedjuje struju i toplu vodu. Zasto to ne moze kod nas. Samo zbog nemara i neznanja onih koji o tome odlucuju.

Firmama iz drzava koje ne dozvoljavaju srpskim firmama da ulazu svoj kapital u te privrede nece se dozvoliti ulaganje u privredu Srbiju. Mora da bude apsolutna ravnopravnost u oba pravca. Kada kazem u oba pravca ne mislim na visinu ulaganja nego na mogucnost ulaganja.

Uocio sam jedna veliki problem posebno manjih firmi koji jako utice na visinu prometa posebno sa okruzenjem. Tacno je kada kazemo da smo oslobodjeni carina ali imamo jedna drugi problem a to je PDV. Ako se mala firma bavi trgovinom ona je opterecena kada je potrebno recimo da robu proda u Kosovo,  Bosnu , Makedoniju, Crnu Goru ili Hrvatsku ili bilo koju drugu zemlju prilikom kupovine robe kojom zele da trguju imaju problem jer cesto PDV moraju da plate unapred a povracaj PDV je pod velikim upitnikom, koliko i kada. To je jedan problem sa kojim ljudi koji se bave Finansijama i privredom moraju da nadju neko resenje jer te firme veoma cesto odustaju od tih poslova ili daju takve cene da ce tesko da prodju. 

Zasto uvek stavljam ulogu drzave ispred uloge privatnog sektora gde mozete steci utisak da drzavu forsiram kao vlasnika i inicijatora gradnje fabrika. Kako ova ekonomska kriza bude odmicala tako ce i uloga privatnog sektora biti sve manja jer privatnici gledaju svoje sopstvene licne interese dok drzava ipak treba da gleda opsti interes i ponekada ako se mora i da radi nesto sa veoma malom zaradom ili bez zarade ali neka stanovnistvo ima posao to je bitno, sto ipak nije slucaj sa privatnim investitorima. Sem toga mi smo mlada kapitalisticka drzava koja iskreno sa kapitalizmom nema iskustva i po ovom modelu imali bi srednju klasu koja bi bila nosioc celoga drustva a menadzeri bi postajali kapitalisti tek kada sazre i kao covek i kao biznismen posle uspesnog upravljanja fabrikom od 20 godina.

Lokalna samouprava i zaustavljanje napustanja sela i provincija

Danasnja napustanja sela su potpuno logicna u ovakvoj ekonomiji, ekonomskom okruzenju i znanjem ljudi koji tu ekonomiju vode. Kako zaustaviti propadanje sela i migraciju stanovnistva. Prvo po objavljivanju na sajtu carine sta je to sto se uvozi drzava mora da daje benefite investitorima kao i da i sama ulaze u gradnju proizvodnih pogona u tim podrucjima i tako zaustavi tu migraciju stanovnistva. U prvoj godini se mora u svakoj opstini u unutrasnjosti otvoriti najmanje 2-3 fabrike za proizvodnju da tom narodu da nadu da ostanu tu i da imaju perspektivu, da ih drzava nije ostavila na cedilu. Ovako kako je danas situacija svo stanovnistvo Srbije ce se u narednih 10-20 godina koncnentrisati u 5-6 gradova Srbije a sve ostalo ce biti prazno. Kriminal ce se povecati jer posla nece biti, imacemo reke beskucnika i bednika. Pokusajmo se samo setiti srpskih sela recimo 1980 ili 1990 godina i usporediti sa situacijom danas. Nikakvih investiranja u proizvodne pogone u Beogradu i Novom Sadu kao najvecim gradovima Srbije od strane drzave nece biti. Sve benefite u proizvodne pogone u unutrasnjosti ce biti samo i iskljucivo ukoliko te firme budu tamo i registrovane i tamo placale poreze.

Prva mera koju ce Ministarstvo predloziti je cena struje za seosko stanovnistvo. Cena bi se kretala zavisno od socijlnog statusa gde bi za najsiromasnije cena bila besplatna a za bogatije niza od cene struje u gradovima. Za neke kategorije bi domacinstvo imalo recimo do odredjene visine potrosnje i jedan deo besplatan. Drzava ce otkupljivati napustena imanja u selima po cenama od recimo 100 evra po hektaru ali ce zainteresovanim licima koja iskazu zelju da zive na selima isto to imanje da prodaju po toj istoj ceni, s tim da se to imanje ne moze prodavati nikome dalje sem drzave. Danas bi mnogi napustili gradove ali nemaju para da odu na selo i ovo bi im bila sansa. Tih 100 evra po hektaru drzava bi mogla da daje i na odlozeno placanje a grejs period bi bio 2 godine. Takodjer bi drzava potpomogla i opremnje tih domacinstava traktorima i prikljucnim masinama kroz razne vidove kredita sa vrlo, vrlo niskom kamatom.

Ukoliko ne bude zainteresovanih lica za zivot na selu a stanje je danas takvo da je unutrasnjost Srbije po selima potpuno prazna, drzava ce ponuditi stranim zainteresovanim licima i porodicama da se trajno nasele u Srbiju u ta sela i dati im ta imanja da na njima zive i rade.  Drzava ce ih u prvom periodu potpomoci mehanizacijom i ostalim potrebama.

Srbija mora da racuna na to da danasnjoj generaciji nece imati ko da zaradi penziju i da ce te penzije pre liciti na nakakvu minimalnu socijanu pomoc kojoj ce se moci platiti samo osnovni troskovi infostana i struje. Stoga, posto nam nalalitet opada mora se razmisljati i raditi na tome da se dovedu zainteresovana lica i porodice iz prijateljskih zemalja da zive i rade u Srbiji.

Naravno, kljucan problem na selima je i veliki broj nezenja i resenje za taj problem mozete da vidite u Ministarstvu porodice gde ce se drzava aktivno ukljuciti u taj problem i raditi sve na dovodjenju devojaka i zena u ta sela na udaju. Situacija kakva je danas je neodrziva. Danas postoji ogroman visak devojaka recimo u Banja Luci a i u Rusiji.

Lokalna samouprava danas ne sluzi nikome sem politickim stranakama, stalno cekaju da im neko nesto da, nema u njima ni zelje ni inicijative niti znanja da se bilo sta uradi. Cast i izuzetak ove situacije je samo Opstina Jagodina koja se bori da nekoga dovede da kod njih investira. Prvo se moraju postaviti standardi sta se to od lokalnih vlasti ocekuje. Ako je istina da nam je natalitet cilj broj jedan u zivotu, onda tu najvecu ulogu treba da odigra lokalna samouprava.

Gledajuci sajtove loklanih samouprava moze se reci da im mnogo sta nedostaje da bi se makar malo priblizili ovom cilju. Mora se nametnuti takmicenje medju opstinama ko ce vise da doprinese za svoju opstinu i da otvori sto vise radnih mesta. Svaka lokalna samouprava mora da ima svoje “internet odelenje” koje ce svih 8 radnih sati da salje firmama i licnostima po svetu ko su, sta su, i sta imaju te sta zele i sta sve mogu da ponude kao i sta jedna firma dobija ako se odluci da bas kod njih investira koje su to povlastice prema Rusiji, Kini, Indiji, Brazilu, EU i ostalima. Sto se tice poziva oni moraju biti upuceni svima i na istoku i na zapadu. Recimo u buducnosti ce veoma ojacati kineska automobilska industrija i mi treba da budemo prvi koji ce ih pozvati da investiraju u jednu fabriku automobila bas kod nas ali isto tako i da pozovemo sve proizvodjace iz Evrope da otvore svoje fabrike u Srbiji jer danas oni vec vide da su cene radne snage u zemljama zapada veoma visoke i javno ili tajno razmisljaju o izmestanju na druge lokacije i mi moramo biti ti koji im se nude da bas kod nas investiraju. Nametanje ce negde doneti rezultate negde ne ali svaka fabrika koja predje kod nas je nas uspeh. Vreme koje dolazi na zapadu je vreme bezanja investitora od tamo i mi moramo da budemo ti koji ce ih saletati da bas kod nas uloze.

Svaka lokalna samouprava mora u roku od 3 meseca da objavi na svom sajtu sve slobodne i napustene objekte u kojima bi se mogla obavljati delatnost da svakom zainteresovanom licu bude informacija na oku, slobodni objekti, slobodne masine, slobodno zemljiste, slobodni kapaciteti sve mora da bude jasno vidljivo. Takodjer mora da se pokaze i struktura nezaposlenih, skolska sprema, starosna struktura, ozenjeni i neozenjeni. Mora se konacno pokrenuti pitanje razvijenih i nerazvijenih opstina i to kroz nekoliko segmenata. Razvijenije opstine osnivaju Fonda za nerazvijene i Fond dodeljuje kredite zainteresovanim licima ukoliko firmu i proizvodni pogon registruju i otvore u nerazvijenoj opstini. Kredit sa niskom kamatom i preciznim rokom vracanja a ne kao do sada nepovratna sredstva opstinama. Nikakvo pomaganje opstini, iskljucivo ulaganje u proizvodne pogone. Takodjer elektrodistribucija, vodovod i kanalizacija treba da vide te da smanje svoje cene u tim opstinama da bi se investitori sto vise privukli, Poreska uprava treba da smanji svoje poreze na plate u tim opstinama. Sve mora da se cini da bi opstina ozivela.

Lokalana samouprava bi dobila obavezu da svaka u nerednih 5 godina ima akva park. Taj akva park ce leto da ucini udobnije mnogim gradjanima Srbije, ako ne mogu na more ili u planinu makar ce u svom gradu moci da se osveze, akva park je turisticka atrakcija koja privlaci i turiste i generalno gledajuci bi stvorila jednu drugaciju lepsu sliku o Srbiji. Stekao bi se utisak mesta koje je udobnije za zivot.

Na svakom sajtu lokalne samouprave se mora otvoriti jedna stranica "Dijaspora" da bi se nasi ljudi u dijaspori prijavljivali na tu stranicu sa osnovnim podacima gde zive, gde rade, tacan naziv firme i sa cim se ta firma bavi tako da bi nasi privrednici ukoliko imaju potrebe za kontakte sa tim firmama mogli to raditi preko nasih ljudi tamo. Ovo bi znacajno pomoglo brzem povezivanju nasih firmi za ino firmama.

Ukoliko imate interesovanje za ovo minsitartstvo molimo Vas da se javite i posaljete svoju viziju ovoga ministarstva. Ovo je samo moj predlog.

Da kazem ovo su samo neki od koraka i predloga sta bi ovo ministrastvo trebalo da radi da bi se za sve nas sveto pismo, srednjorocni i dugorocni plan ostvarili. Ostvarenje ova dva cilja najvise zavise od ovoga ministratsva i svi zaposleni u ovom ministratsvu moraju da budu svesni i casti i odgovornosti koja je pred njima.

   
   
   
   

OBJAVLJENO: APRILA MESECA 2011 god.